Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили.
Њима Тодор вишња Бога назва:
„Божја в’помоћ, бељаре девојке!
О девојке, тако срећу стекле !
Тако вам се убелило платно!
„Душо моја, на дар га делиле!
„Кажите ми друма Смедеревска?“
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака:
„Ето, јунак *), друма Смедеревска.“
А беседи Тодор Поморавац :
„Душо моја! госпођо девојко!
„Додајде ми мало воде ладне,
„Да с' напијем трудан и уморан
„Из далеке земље путујући.“
зе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву,
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледати не he,
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
53) Јунак мјесто јуначе! Ово је за невољу ради стиха.
Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
„0 Јерина, луда женска главо!
Залуду си снау испросила
„И толико потрошила благо
„Кад си лудо рока оставила
„Од године опет до године:
„Одведе је Тодор од Сталаћа.“
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
„Славни Ђурђу, Српска круно златна! 105 „Ти не држиш код себе војводе, „Веће држиш Турке јаничаре, „Војводе ти, ка' и јаничари, „Те отимљу под сиље девојке „Испрошене и прстеноване: , Слушај чуда: Тодор Поморавац „Одвео ми снау испрошену, „Испрошену и прстеновану Насмеја се Ђурађ на дивану: „Оће Бог ме мој витез Тодоре! ,,Ал' му врло требује девојка.“ Ал' не може славан деспот Ђурђу Својој госпи атар да поквари, Већ погледа по дивану редом : „0 војводе, моји соколови! „Витезови, моја десна крила! „Јели мајка родила јунака, Ил' сестрица браца одржала
„Да доведе везана Тодора?"
Све војводе земљи погледаше,
Добро знаду Тодор-Поморавца,
Лако маше, ал' удара тешко,
Гди удари, мелем не требује;
Ал' не гледе четири војводе,
Што су скоро приступиле Ђурђу,
Још Тодора ни видили нису,
А камо л' му на бој изодили ;
Приступише славноме деспоту,
Целују га у скут и у руку:
,Прости Ђурђу, Српска круно златна! „Ми идемо до Сталаћа града,
„Довешћемо везана Тодора.“
Онда Ђурађ поче беседити:
„Ид’те децо, пошли у добри час
"Ал' чујете, моја децо драга!
„Ко се годи на Тодора Фали,
Срамотан је сваки се враћао: „Ја се бојим, моја децо драга, ,,И ви ћете срамотнн се вратит',
Мене ћете ви осрамотити.
Не слушају четири војводе,
Уседоше коње витезове,
И одоше до Сталаћа града.
Кад дођоше Тодору пред дворе,
Ал у двору игра и попевка,
А невеста стоји код девера;
А војводе с коња не сјаују,
Већ Тодора пред дворе зазивљу.
Упадоше Тодорове слуге:
„На милости, Тодор-господару!
„Пред двором ти краљеве војводе,
Они тебе пред дворе зазивљу.“
Уста Тодор на ноге јуначке,
У десницу узе купу вина,
Купу вина од дванаест ока,
А у леву шестопер позлаћен,
Па изиђе пред господске дворе,
Па беседи Тодор Поморавац:
„Браћо моја, добро сте ми дошли!
„Од'те у двор, вино да пијемо,
„Ја се женим те чиним весеље.“
Ал' војводе не гледају вина,
Већ Тодора бију буздованом,
Намирише тридест буздована;
Кад јунака доболело беше
И јуначко плеће утрнуло,
И попише једну купу вина,
Купу вина од дванаест ока;
Па и Тодор испратио лепо:
„Ид’те, браћо, пошли у добри час!
„Поздрав'те се Јерини и Ђурђу,
„Како сам вас дочекао лепо,
|