А два брата, два мила ђевера. Па одоше свати по ђевојку; Тамо су их л’јепо дочекали, Сваком свату по бошчалук дали, Младожењи коња и сокола, И дадоше лијепу ђевојку. . Чауш виче, дабулана риче: „Хазур! хазур! кићени сватови! „Хазур свати, и хазур ђевојка! "Већ ХОЋЕМО дома путовати.“ Дигоше се кићени сватови,
Кад су били насред горе чарне,
Ал' у гори Дињар Бањанине, На бојно се копље наслонио, Све сватове редом пропустио, А кад дође лијепа ђевојка, Под ђевојком коња уватио. Кад виђеше два мила ђевера, За оштре се сабље дохитише, Да Дињару одсијеку главу; Ал' говори госпођа ђевојка: ,0 Бога ви, два мила ђевера! „Ви немојте њега погубити, „Док чујемо, шта ће говорити, „Ласно ћете њега погубити.“ Преклања се Дињар Бањанине, Пред ђевојком црну земљу љуби: „Богом сестро, лијепа ђевојко! „Ти ћеш бити љуба Радулова, Тамо су ми два нејака брата
тавници Влашића Радула,
,,не би ли их како избавила!" Па се маши у свил'не џепове, Те извади дванаест дуката И дарива Богом посестриму, Она њему свилену кошуљу. Па одоше двору бијеломе. Кад су били пред бијеле дворе, Сви сватови коње одјахаше, А ђевојка не ће да одјаше; Изишла је мајка Радулова, Изнијела од злата синију, На синији змију оплетену, Оплетену од сребра и злата, На њојзи је алем драги камен; Па говори мајка Радулова: „Одјаш, коња, мила снахо моја! На част тебе од злата синија,
„На синији змија оплетена, „Оплетена од сребра и злата, „И на њојзи алем драги камен, „Те ми вези полуноћи, снахо, „Полуноћи, као у по подне.“ Она јој се смјерно поклањаше, Ал' од коња не ће да одјаше. Изишле су сеје Радулове, Изнијеле злаћено прстење: „Одјаш, коња, мила снахо наша! ,,На част тебе злаћено прстење,
Те ти носи докле си нам млада. Она им се смјерно преклањаше,
Ал' им коња не ће да одјаше. Љутите се у двор повратише, Оштро ходе, а оштро говоре: „0 наш брате, Влашићу Радуле! "He ће снаха коња да одјаше, „Док не види, за кога је дошла.“ Наљути се Влашићу Радуле, Голу сабљу у рукама носи: „Одјаш’коња, кучко! не ђевојко,
„Одјаш, коња, одсјећ ћу ти главу; ,,Ниси коња од баба довела,
Већ си мога коња уморила. 6.6
Говори му госпођа ђевојка:
„Господару. Влашићу Радуле!
Не љути се, не имаш се за што:
,,Не ћу тебе коња одјахати,
„Док ми не даш кључе од тавнице.
Грохотом се Радул насмијао,
Даде њојзи кључе од тавнице, Па је онда коња одсједнула, Па дозивље два мила ђевера: „Ви хајдете, два мила ђевера,
Кажите ми врата на тавници. Отидоше шњоме на тавницу, Отворише проклету тавницу, Па говори лијепа ђевојка:
Ко су браћа Дињар-Бањанина, „Хајте амо на тавничка врата. Изишла су два нејака брата, Изишла су на тавничка врата, Коса им је, њом би се покрили,
Нокти су им, укопали би се; Још пропишта тридесет рабова: „Богом сестро, лијепа ђевојко! „Пусти и нас данас из тавнице.“ Ал' говори лијепа ђевојка: „Хајте, робље, на тавничка врата. Па изиђе робље из тавнице, Вели њему лијепа ђевојка: „Бјежте, робље, куда које знаде.“ Па узима до два побратима, Одведе их у бијеле дворе, Па дозива два бербера млада, Један мије, други косу брије И погане нокте сарезује; Дала им је бјеле бошчалуке, И на њих је рухо порезала, Па их спреми двору бијеломе, И даде им од злата јабуку:
Поздрав’те ми Богом побратима, „Побратима Дињар-Бањанина,
„Подајте му од злата јабуку.“
Женидба Максима Црнојевића. Подиже се Црнојевић Иво, Те отиде преко мора сиња, И понесе три товара блага, Да он проси лијепу ђевојку За Максима за сина својега Милу шћерцу дужда од Млетака. Иво проси, дужде се поноси;
Но се Иво оканити не ће, Снаху проси три пуне године, Снаху проси, а просипље благо. Ја кад Иван благо похарчио, Латини му дадоше ђевојку, Ђевојачки прстен прифатише. Пријатељи свадбу устоваше: Свадбу кажу у години првој, Док отиде здраво до Жабљана, И роди му вино и вшеница, И сакупи хиљаду сватова. Ја кад тако свадбу уредише, Земан дође, те ти дому пође, А прати га нови пријатељу, Пријатељу дужде од Млетака, И прате га два дуждева сина, И прати га стотина Лагина. Но иштети Иван на походу: Иде мудро, проговори лудо: Рече дужду нову пријатељу: „Пријатељу, дужде од Млетака! „Чекај мене с хиљаду сватова, „Од хиљаде мање бити не he,
Чини ми се хоће бити више;
Кад пријеђем море у то поље, Ти истури хиљаду Латина,
„Нек ми срету у пољу сватове: "He ће бити љепшега јунака „У мојијех хиљаду сватова „Ни у твојих хиљаду Латина „Од Максима од мојега сина,
« PreviousContinue » |