„Тек ако је сану вјеровати,
„Вјеровати сану и биљези,
„Ја ти, ујо, хоћу погинути,
„Погинути у твоје сватове,
„Јал' погинут' јали рана допаст’
„Мој ујаче, да од Бога нађеш!
„Ако мене штогођ биде тамо,
„Каква мука у весељу твоме,
„Јал’погинем, јал' допаднем рана,
„Чекај, ујо, онда јаде грдне;
„Ел' ја водим ђеце под барјаке
„Породице љута Црногорца,
„Под барјаке ђеце пет стотина:
„Ђе јаокнем, сви ће јаокнути,
Ђе погинем, сви ће погинути.
„Но ти с' молим јутрос на подранку,
„Молим ти се, а љубим ти руку,
„Да растуриш у пољу сватове,
Нек сватови сваки дому иде.
„Прођ' с' ђевојке, да је Бог убије!" 500 Кад то чуо Црнојевић Иво, Плану Иво, како огањ живи, Те он кара сестрића Јована, Њега кара и љуто га куне: „Зао санак, сестрићу Јоване! ,,Бог годио и Бог догодио,
На тебе се таки санак збио! „Кад га виђе, рашта оповиђе, „Оповиђе јутрос на подранку, „Кад сватови мисле да полазе? „Мој сестрићу, Јован-капетане!
„Сан је лажа, а Бог је истина; Ружно си се главом наслонио,
мучно си нешто помислио.
„Знаш, сестрићу, не знали те људи! 515 „Доста ми је и муке и руге: „Насмија се сва господа наша, „А шапатом збори сиротиња, Ђе ми сједи снаха испрошена И код баба и код старе мајке,
„А ђе сједи за девет година?
,, знаш, сестрићу, не знали те људи! „Да ћу тамо јунак погинути,
„Не ћу моју снаху оставити
„Ни весеље јутрос растурити
„Но како си мене старјешина
„И пошао ђевер уз ђевојку,
"Ну набрекни на камену граду,
„Ну набрекни, призови тобџије,
„Нека топе пуне и напуне,
Нек напуне тридесет топова;
„Па призови старца Недијељка,
„Што му б’јела прошла појас брада,
„Који чува топе баљемезе,
„Чува топе Крња и Зеленка,
„А којијех у свој земљи није
„У влашкијех седам краљевина,
„У Турскога Отмановић-цара;
„Ну призови старца Недијељка,
„Нека топе пуни па препуни,
Нека прида праха и олова, „Нек подигне небу под облаке,
„Нека пукну стари баљемези;
„Хабер подај пољу у сватове,
„Нек се наша браћа ослободе,
„Нек одмакну коње од обале
„Од студене од воде Цетиње,
,,Е се могу коњи покидати,
У Цетињу воду поскакати,
„Браћу нашу кићене сватове
„Из убаха ватити грозница:
„Ну објави и свој браћи кажи,
„Бе ће пући тридесет топова,
Хоће пући Крњо и Зеленко.
„Па закажи, мој мили сестрићу!
„Нек чауши у то поље викну,
„Нека крену из поља сватове,
„Ево ћемо преко мора сиња.“
Послуша га Јован капетане,
Те привикну на граду тобџије,
И призива стара Недијељка,
Напунише тридесет топова,
Напунише Крња и Зеленка,
Напунише, па их препунише,
Придадоше праха и глов
Дигоше их небу под облаке,
Па им живи огањ придадоше.
Да се можеш, брате, придесити
У ушима јеку послушати,
И очима сеир погледати,
Ја кад пуче тридесет топова,
Па кад пуче Крњо и Зеленко,
Поље тутњи, а планина јечи,
Цетиња се вода успљускује;
Попадоше коњи на кољена,
А јунаци млоги потрбушке:
Није шала на граду топови !
Није шала Крњо и Зеленко!
Чауш викну, куцну далбулана,
Кренуше се из поља сватови,
Отидоше и здраво и мирно.
Како који конак у напредак,
Све гаирет бољи међу браћом.
Преходище поља и планине,
Спустише се у приморје равно
У широко поље покрај мора,
Те сватови поље притискоше,
Угледаше у море ђемије,
Пријатеље у сретаоштину;
Сватови се рахат учинише
У широку пољу покрај мора:
Ко имаше коња од мегдана,
Окреће га по пољу џилита;
Ко л' бекрија, нагиње чутуром,
Те он пије оно рујно вино;
Ко имаше грло поуздано,
Попијева сватске поскочице;
Међу њима Црнојевић Иво
Јаше ждрала коња од мегдана,
Око њега два сокола сива:
С десне стране дијете Максиме,
Што је Максим красан ђувеглија,
На његову од мегдана вранцу;
А с лијеве Милош Обреновић
На дорату коњу од мегдана.
Иван гледа ђецу око себе,
Гледа ђецу, паке проговара:
„Браћо моја, кићени сватови!
„И ви браћо, све војводе младе!
„Ја бих стио проговорит' ријеч,
Кад би сте ме, браћо, послушали:
"Ми хоћемо преко мора сиња,
„Преко мора четръест конака,
А водимо мила сина мога,
Сина мога хитра ђувеглију,
„Ал' су њега красте нагрдиле,
И сина ми мука оборила,
„Грднијега у сватове нема;
„А ја, браћо, јесам говорио
„На просидби, кад снаху испросих, ,Што доведем кићенијех свата,
„И у Млетку што биде Латина,
„Да љепшега не ће бит' јунака
„Од Максима од сина мојега;
„Јутрос, браћо, нема грднијега!
„И ја сам се љуто раздертио,
„Да кад дођем нову пријатељу,
„Пријатељ ће мене застиђети,
„И турити кавгу у сватове;
„Него, браћо, кићени сватови!
„Десио се данас међу нама
„Главан јунак војвода Милошу,
„Та Милошу Обренбеговићу,
„Љепоте му у сватове нема,
"Ни ће бити тамо у Латина;
|
