Page images
PDF
EPUB

640

645

650

„Кад бисте ме, браћо, послушали,
„Да скинемо перје и челенку
Са Максима мила сина мога
„На Милоша Обренбеговића,
„Да Милоша зејом учинимо,
„Док ћевојку отуд изведемо.
Кад то чуше киһени сватови,
Нема брата ни кићена свата,
Нема брата, томе да кметује;
Не смијаху киһени сватови,
Ел је Максим крвничко кољено,
Могу њему жао начинити,
Може неком главу укинути:
Нема кмета, да кметује томе;
ІПроговори војвода Милошу:
оИване, наша поглавице!
„Што дозивљеш и браһу сазивљеш,
„Но ми пружи десну твоју руку,
„И задај ми Божу вјеру тврду
„За Максима за твојега сина,
„Да Максиму жао не учиниш,
„На весељу ће га сад потураш,
„Од мене ти Божа вјера тврда,
„Превешћу ти снаху преко мора
и без кавке и без муке какве;
„Тек, Иване, не ће тевећели:
„Штогод биде дара зетовскога,
„Да ми дара нитко не дијели.
Кад то зачу Црнојевић Иво,
Грохотом се, брате, осмјенуо:
„о Милошу, Српска поглавице!

[ocr errors]

655

660

99

66

665

[ocr errors]
[ocr errors]

670

[ocr errors]

675

680

99

[ocr errors]

Шта помињеш дара зетовскога? „Тврђа вјера, брате, од камена, Нитко т” дара дијелити не ће, „Преведи ми снаху преко мора, „Доведи је у бијели Жабљак, И ја ћу те, брате, даривати: „Даһу тебе двије чизме блага, „И даћу ти моју купу златну, „Која бере девет литар” вина, „ „Што ј од сува саливена злата; „И још һу те, брате, даривати: „Даһу тебе суру бедевију, „Бедевију, што ждријеби ждрале, Што ждријеби коње огњевите; Објесиһу т сабљу опојасу, „Која ваља тридест һеса блага.“ И тако се браћа погодише, и скидоше перје са Максима, Златно перје, чекркли челенку, На Милоша Обренбеговића, Те Максима јандал оһушнуше, A Милоша зетом учинише. У то доба мору ударише, У сиње се море навезоше. Бог им даде и од Бога срећа, Из мора се здраво извезоше А под Млетке града ударише, Те Млетачко поље притискоше. На граду се отвори капија, А навали и мушко и женско, Но да срету у пољу сватове,

685

690

695

700

705

710

Да учине сеир од сватова,
и да виде, јел” истина тако,
Да познају зета дуждевога,
Јел' истина, како људи кажу,
Да м” љепоте у далеко нема,
У сватове ни пак у Латине.
Ласно зета познавати бјеше
По његову перју и челенци,
По његову стасу и образу.
Кад виђеше, да истина тако,
Допадоше два дуждева сина,
Те сретоше мила зета свога,
Грле зета и отуд и отуд,
Па га воде на танке чардаке,
А на конак свате растурише
По тројицу и по четворицу,
Како ће им бити понајбоље.
Чудан адет бјеше у Латина,
Свадбовати роду ћевојачком
и одморит” коње и јунаке;
Посићеше три-четири дана,
Кад четврто осавнуло јутро,
Те пукоше на граду топови,
Чауш викну, куцну далбулана,
Нек су хазур кићени сватови,
Земан дође, да ти дома пођу.
Сватови се на број искупише
У шарену камену авлију,
Затворена врата на капију,
Затворена и пак заклопљена,
На капији четири целата,

715

720

725 730

735

74.0

Два Арапа и два Латинина,
Крваве им руке до рамена
и острице сабље до балчака,
Сватови се мало препадоше;
Но да видиш још повеће биде:
Нема њима два најбоља друга,
Нема друга војводе Милоша,
Што су њега зетом учинили,
и нема им Латинке ћевојке,
Ађевојке, око шта су дошли!
Ал' сватови мало причекаше,
Стаде звека камена сокака,
Стаде звека, стаде отуд јека.
Ал' ето ти војводе Милоша
На његову од мегдана дору.
Уставља га ћемом од челика,
А довата мало бакрачлијом,
А доро му ситно подиграва,
Те весело у дружину дође,
На јутру им назва добро јутро.

.
Сва дружина једну ријеч кажу:
„Добре дође, дијете Максиме!
За Милошем омах пристадоше
Двије шуре, зета пристигоне,
Донијеше господскога дара,
Да дарују зета код сватова:
Један шура један пешкеш даје:
Доведе му без биљеге вранца,
и на вранцу Латинку ђевојку,
Но се пусник к земљи увијаше
Од чистога и сребра и злата,

745

750

755 760

765

770

66

У злато су коња опковали,
Златни рати бију по копити,
А на прси дивна силембета;
и на руци сивога сокола,
Те Максима зета дозиваше :
„На поклон ти коњиц и ђевојка
„И на коњу и сребро и злато,
„И на поклон сива тица соко,
„Кад си тако виђен међу браћом.“
A Милош се скоња поклањаше,
Те лијепо дара приваташе.
Други шура сабљу донесао
Саливену од сувога злата,
Сабља ваља млого била блага,
Опаса је зету опојасу :
„Носи, зете, те ми се поноси!“.
Ал ето ти пунца и пунице,
Ја каква ли дара донијеше!
Пунац носи калпак и челенку,
У челенци алем камен драги,
Који сјаје како јарко сунце,
Погледати не да у јунака,
Те Максима зета дозиваше :
На поклон ти калпак ичеленка.“
Милош дара давно приваташе.
А да видиш злосретне пунице
Она носи од злата кошуљу,
Која није кроз прсте предена,
Ни у ситно брдо увођена,
Ни на разбој она ударана,
Но кошуља на прсте плетена,

775

780

[ocr errors]

785

790

« PreviousContinue »