Page images
PDF
EPUB

1070

66

1075

Да се коме онда придесити
и очима јаде прегледати,
Каде паде красна поглавица,
А згледа се млога породица,
У јунаке крвца узаврела,
Па се сташе даривати даром ®®),
A њинијем даром немилијем:
Из пушака црнијех крушака,
Доке дуге пушке истурише,
Док то поље магла притиснула
Од хитрога праха и олова,
Тад су тами мачи повадише,
Те се њине мајке ојадише,
А сестрице у црно завише,
A љубовце осташ удовице,

"
А огрезну крвца до кољена,
А по крви један гази јунак,
Јунак бјеше Црнојевић Иво,
Црно њем у срце до вијека!
Крвцу гази, а Богу се моли:
„Дај ми, Боже, вјетар од планине,

1080

1085

[ocr errors]

"6) Овдје гдјекоја новако пјевају:

Стаде писка по пољу јунака,
Стаде вриска бијесних атова,
Стаде прасак фумишли пиштоља,
Стаде звека остријех мачева,
Скаде лелек рањених јунака:
Једни вичу: „Јао моја мајко!“
Други вичу: „Не бој ми се, брајко!
„Ту данаске не помаже мајка,
Него сабља и десница рука.

[ocr errors]

„Да раждене ову маглу клету, 1090 „Да погледам и горе и доље, Ко погибе, ко л” остаде данас.“ Бог му даде, вјетар ударио, Те разагна и разведри поље, Иван гледа и горе и доље,

1095 Ал' не знаде ништа, куд је горе: Поломљени коњи и јунаци, Но по пољу крче рањеници. Ја кад виђе Црнојевић Иво, Он преврће те лешеве мртве

1100 и крваве огледује главе, Све тражаше дијете Максима, Алга Иван наћи не могаше, Но он нађе сестрића Јована, Што је ђевер био код ћевојке,

1105 Што ујаку санак казивао УЖабљаку јутру на походу; Залуду та Иван находио, У крви га познат” не могаше, Мимо њега јунак пролазаше;

1110 А виће га Јован-капетане, Те ујаку Иву проговара: „Мој ујаче, Црнојевић-Иво! Чим си ми се тако понесао: Или снахом, или сватовима,

1115 „Ил” господским даром пријатељским, Те не питаш несретна сестрића, „Јесу ли му ране досадиле?“ Виђе Иван, па сузе просипље, Из крви га мало исправио:

1120

[ocr errors]

66

66

19

[ocr errors]
[ocr errors]

„Мој сестрићу, Јован-капетане!
„Јесу л' твоје ране за видање,
„Да те носим у несрећан Жабљак,
„Да ти тражим од мора ећиме? ?
А Јован му онда проговори:

1125
„Прођи ме се, мој ујаче Иво!
„Камо очи? њима не гледао!
„Оваке се ране не видају:
„Лијева је нога саломљена,
Саломљена на двоје, на троје,

1130 „А десна је рука осјечена, „Осјечена рука по рамену, „А по срцу сабље довaтиле, „Испале су црне игерице.“ Ја кад виђе Црнојевић Иво,

1135 Брже пита сестрића својега: „Мој сестрићу! док си у ријечи, „Како ћевер бјеше код ћевојке, „А допаде дијете Максиме, „Еда виђе, ђе погибе Максим? 1140 „И знаде ли, шта би од ћевојке?“ „Прођи ме се, мој ујаче Иво! „Није тебе Максим погинуо, „Но кад дође на коњу помамну, „Те изгуби војводу Милоша,

1145 „Пак ђевојку оте у ђевера,

„Он побјеже ка несрећној мајци в').“ 67) Једни опет пјевају, да Максим није тако одмах побје

гао у Жіябљак, него да се и он тукао ондје, док је год
бој трајао, и
рањен, уватио коња под дјевојком и одвео у Жабљак:

[ocr errors]

много рана допануо,

па онда,

онако

То из усти, лаку пусти душу.
Побаци га Црнојевић Иван,

Тек остала на коњу ћевојка, и остао Ђувеглија Максо, Проиграва добра коња свога, Кірвава му сабља до балчака и десница рука до рамена, Добру коњу ноге до кољена; На њему је рана седамнаест ; А кад виђе, ђе никога нема, Теке сама на коњу ћевојка, Он догони коња до ћевојке, Под ћевојком коња уватио, Па окрену равноме Жабљаку. Каде дође код куле бијеле, Под кулом се коло уватило, и уколу сестра Максимова, Вије колом како внјор гором, А кад виђе ђувеглију Макса, Тад” ћевојка коло раскинула, Пя обадв’је раширила руке, 06јеси се Максу око грла, Па је њему ријеч говорила: „Брате, Максо, пиле соколово! Чудно ли си свате преварио, „Те ти водиш лијепу ћевојку!“ Па му руке у њедарца баца, Из њедара јабук” извадила, Ал' јабуко сво у крв облито. Сестра брату ријеч говорила: „Брате Максо, за Бога једнога! „Што ти крвав” јабук” у њедрима? Но говори ђувеглија Максо;

[ocr errors]
[ocr errors]

1150

\

1155

А похити у бијели Жабљак;
Ја кад дође пред градску капију,
А пред градом копље побијено,
А за копље вранац коњиц свезан.
Ситна му је зопца устакнута ,
Пред њим сједи дијете Максиме,
На кољену ситну књигу пише
Своме тасту дужду од Млетака,
А двори га злосретна ђевојка ;
На мезиле књигу оправио :
„0 мој тасте, дужде од Млетака!
„Купи војску, сву Латинску земљу,
„Те ми харај бијела Жабљака,
И ти води милу твоју шћеру
„Ни љубљену, ни омиловану:
„Мене прође моја госпоштина,
„И држава моја краљевина :
„Хоћу бјежат преко земље дуге,
„Хоћу бјежат” цару у Стамбола,
„Како дођем, хоћу с потурчити.“

1160

[ocr errors]

1165

[ocr errors]

Не питај ме, мила моја селе!
Но потрчи на бијелу кулу,
„Те ми стери мекану постељу,

„С које ти се више дигнут не ћу, “ Тако се по овоме пјева и приповиједа, да се Максим у Жабљаку лијечио годину дана , а у том

Милошев брат први отишао у Цариград , и Турцима га једнако тужио ; за то он, пошто се придигне од рана, пише тасту, те му пошаље двије шуре, и одведу дјевојку натраг : „Ни љубљену, ни омиловану; па и он отиде у Цариград , да се одговара и брани : и онамо се послије обојица потурче.

« PreviousContinue »