Ево Вуче прву књигу пише
Ка бијелу граду Бијограду
На кољено Јакши капетану:
„Поочиме, Јакша капетане!
„Да ми пошљеш до два сина твоја, „Сина твоја побратима моја,
„Да ђевери буду уз ђевојку.“
Другу Вуче књигу написао,
Те је посла шеру Дмитровици
На кољено старцу Кузун-Јану:
„Старче Јањо, од Сријема кнеже!
„Оправи ми сина Милована,
„Да ми буде сватски старјешина,
„Нек поведе три стотине свата,
„Нек се знаду свати старјешински.“
Трећу Вуче књигу написао,
Те је посла ка Сибињу граду
На свог кума Сибињанин-Јанка:
„0 мој куме, од Сибиња Јанко!
„Како тебе ситна књига дође,
„Брже купи триста Угричића, „Хајде мене, куме, у сватове,
„Да ти вјенчаш мене и ђевојку.“
Баци с куле дванаест топова,
Хабер даде Сријем-земљи равној,
Саста му се шест стотин сватова
По избору бољи од бољега.
Мало било време постајало,
Ал, ето ти два Јакшића млада
И са шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте Вуче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Ал, ето ти сина Милована
Са његових три стотин' Сремљана;
Тек што вуче свате дочекује,
Ал' ето ти од Сибиња Јанка
И он води три стотин Маџара,
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А нарани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
дарише јасни даулбаси,
А викнуше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!
„Далеко је Млетку путовати.
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Док дођоше Млетку питомоме
Бјелу двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао:
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове софре засједоше,
Пише вино за неђељу дана;
Па кад прође неђељица равно,
Тад, викнуше кићени чауши :
„Хазурала, кићени сватови!
Пријатељу, изводи ђевојку,
„Далеко је Сави путовати.“
Тек што они у ријечи бјеху,
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
И на коњу Росанду ђевојку
Обасуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића млада,
Беверима снаху предадоше,
На капију здраво испратише ;
Но се врати Змај-Деспоте Вуче
А са кумом од Сибиња Јанком
И Јањовим сином Милованом
И са шњима дв’је стотине свата,
Да дарује таста и пуницу,
А ђевери снаху одведоше;
Но кад Вуче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати:
Бан му даде калпак и челенку,
А баница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина,
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;
Па ето ти слуге Милутина
И он носи златну купу вина,
Поклони је Змај-Деспоту Вуку.
Истом узе Змај-Деспоте Вуче,
Истом узе да попије вино,
Ал' дотрча један од сватова,
На њему је седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку,
Како дође Змај-Деспоту Вуку,
А он Вуку ’вако проговори :
„Зло ти вино, Змај-Деспоте Вуче! „Зло ти вино, а горе ти било!
Удари ти сила у сватове,
„Чудна сила, Берзелез Алија Са његових триста Сарајлија, ,,Погибе ти хиљада сватова,
,Но још бране лијепу ђевојку,
,,До сад мислим да су изгинули.“
А кад зачу Змај-Деспоте Вуче,
Баци купу о мермер-калдрму,
С леђа баци диван-кабаницу,
A са главе тастова калпака,
Па привати вранцу за дизгене,
Окрену га пољу на капију,
А за њиме куме и старојко :
Кад изиђе Вуче на капију,
А он пусти вранца аловита,
Омах дође на поље широко,
'Бено Турчин свате исјекао;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ђевојку
Од Турчина Берзелез-Алије;
Но кад Турчин Вука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде Вуче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату,
Те просјече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте Вуче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њима ударати,
Не би ли га с коњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му Вуче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Ђерзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат' по мејдану Вука,
Готово га надвладао бјеше;
Но то гледа лијепа ђевојка
Од оваца из зелене траве.
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:
|