Page images
PDF
EPUB

„Дај ти мене твојега ђогата,
„Да ја идем у свијет бијели,
„Да ја тражим, од каква сам рода:
„Ал' сам каква рода хорјатскога;
„Да л' од каква рода господскога; 65
„Ја л' ћу скочит у тихо Дунаво.“
ЗКао бјеше старцу игуману,
Пази Сима, како свога сина;
Пореза му свјетло одијело,
Даде њему хиљаду дуката 70
И ђогата свога из подрума.
Оде Симо у свијет бијели,
Хода Симо девет годиница,
Тражи Симо рода и племена,
Ал' како ће њега находити, 75
Кад никога питат” не умије?
Када наста година десета,
На ум паде Наход-Симеуну,
Да он иде своме намастиру;
Он поврати својега ђогата. 80
Једно јутро бјеше уранио
Испод града бијела Будима;
Одрасто је Наход-Симеуне,
А љепши је од сваке ђевојке,
Добро свога одгајио ђога, 85
Поиграва пољем Будимскијем,
А запјева грлом бијелијем;
Fледа њега Будимска краљица,
Када згледа Наход-Симеуна,
Она виче танану робињу: 90
„Живо иди, танана робињо,

[graphic]
[graphic]

„Под јунаком увати ђогата,
„Кажи њему: „Краљица те зове,
„Нешто тебе има говорити.“
Оде живо танана робиња,
Под Симом је коња уватила,
Симеуну тихо говорила:
„О јуначе! зове те краљица,
„Нешто тебе има говорити.“
Тад Симеун поврати ђогата
У авлију под бијелу кулу,
Даде ђога тананој робињи,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе госпођи краљици,
Капу скида, до земље се свија
И краљици Божју помоћ даје,
Краљица му Божју помоћ прима,
Сједе њега за совру готову,
Донесоше вино и ракију
И лијепу сваку ђаконију.
Сједи Симо, пије рујно вино,
Ал' не може госпођа краљица,
Већ све гледа Наход-Симеуна.
Кад је ноћца била омркнула,
Тад краљица рече Симеуну:
„Скидај рухо, незнана катано!
„Ваља тебе ноћити с краљицом

„И обљубит" Будимску краљицу.“

Симеуна вино преварило,
Рухо скиде, леже са краљицом,
Те краљици обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,

[ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]
[graphic]

Симеуна попустило вино,
Те он виђе, што је учинио,
Симеуну врло мучно било, 125
Скочи Симо на ноге лагане,
Опреми се, па оде ђогину,
Уставља га госпођа краљица
На шећерли каву и ракију,
Симеун се не ће уставити 130.
Већ он свога усједе ђогата,
Оде Симо низ поље Будимско.
Доцкан Симу на ум припануло,
Остало му часно јеванђеље
Код краљице на бијелој кули; 135
Врати Симо помамна ђогата,
У авлији коња уставио,
А он иде на бијелу кулу,
Али сједи госпођа краљица,
Сједи млада кули на пенџеру, 140
Она чати часно јеванђеље,
Рони сузе низ бијело лице:
Рече Симо госпођи краљици:
„Дај, краљице, часно јеванђеље.“
Одговори госпођа краљица: 145
„Симеуне, дуго јадан био!
„У зо час га рода потражио!
„А у гори дош'о у Будима
„И ноћио с госпођом краљицом
„И краљици обљубио лице! 150
„Ти си своју обљубио мајку!““)

“) Ваља да је у јеванђелију, спријед или на крају, било

[graphic]

|

Кад то зачу Наход-Семеуне.
Проли сузе од бијела лица,
Па узима часно јеванђеље
И краљицу пољуби у руку.
Оде Симо до свога ђогата,
Усједе га, оде намастиру.
Кад је био спрема намастира,
Угледа га отац игумане,
Позна свога ђога из подрума
И на њему Наход-Симеуна,
Мало ближе пред њег” излазио.
Симеуне спаде од ђогата,
Поклони се до земљице црне,
Љуби оца у скут и у руку.
Говори му отац игумане:
„Ђе си мене, Наход-Симеуне?
„Ђе си мене толико вријеме?“
Вели њему Наход-Симеуне:
„Не питај ме, оче игумане!
„У зо час сам рода потражио, -
„А у гори дош'о до Будима.“
Све се њему исповиђе Симо.
Кад то чуо отац игумане,
Узе Сима за бијелу руку,
Па отвори тавницу проклету,
Ђено лежи вода до кољена,
И по води гује и јакрепи,
Симеуна баци у тавницу,

записано, чије је оно, ко је он, и чега ради

свијету.

[merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small]
[graphic]

Па затвора тавницу проклету, 180
Кључе баци у тихо Дунаво,
Па је старац тихо говорио:
„Кад изишли кључи из Дунава,
„Симеун се грија опростио!“
Тако стаде за девет година. 185
Када наста година десета,
А рибари рибе поваташе
И у риби кључеве нађоше,
Доказаше старцу игуману;
Игуману на ум паде Симо, 190
Па он узе кључе од тавнице,
Те отвори проклету тавницу,
У тавници воде не имаде,
Нити гмижу гује и јакрепи;
У тавници сунце огријало, 195
Симо сједи за столом златнијем,
У рукама држи јеванђеље.

15.
О пет На ход-Си ме у н.

Рани царе у Јању девојку
Од малена до десног колена,
Не рани је, да је другом даје,
Већ је рани, да је за се узме;
Царе оће, а девојка не ће: 5
Њу ми просе лале и везири,
»Мале просе, ал” је царе не да,
Већ он узе под силу девојку.
По том мало време постајало,

[graphic][graphic]
« PreviousContinue »