Page images
PDF
EPUB

јему или у каквоме крају Србије рекло, да сам пјесме из онијех мјеста покварио. Но и гдје сам га наштампао, наштампао сам га само, гдје би се по етимологији морало изговарати, као у Њемачком језику ch; а мјесто чистога һ (особито у туђијем ријечима) нијесам га смјео писати: По овоме се може дознати, за што на

страни 260. у пјесми 346. стоји: Хоџе и аџије. На страни 298. у пјесми 406. наштампано је валаа мјесто валаха.

2) Да би се пјесме боље разумјети могле, код многијех сам назначио ошкуда су. Код којијех стоји: од Дубровника, од онијех сам гдјекоје ја писао у Дубровнику, но од чељади, која нијесу оданде родом (јер прави Дубровчани — старосједиоци — немају данас никаквијех народнијех пјесама), а највише ми их је написао од своје мајке Г. Јово Лаиновић, који се родио у Новоме у Боки од родитеља из Фоче у у Ерцеговини, а прије 23 године, као дијете, дошао у Дубровник, гдје и сад тргујући живи. Тако се слободно може рећи, да су оно готово све праве Ерцеговачке пјесме, које су гдјешто по приморскоме начину и говору окренуте. Код којијех стоји:

[ocr errors][merged small][ocr errors]
[ocr errors]

из горњега приморја, оне сам гдјекоје ја писао по Паштровићима и на Стањевићима од жена из Побора и из Маина, а највише ми их је написао, као и много још другијех драгоцјенијех ствари, Г. Вуко Врчевић, који је родом из Рисна, а сад сједи у Будви. Многе од онијех пјесама познате су и по сусједној онуда Црној гори. У правоме предговору више ће се

говорити како о помагачима у скупљању пјесама, тако и о онима, који су ми их помагали преписивати и штампами.

[ocr errors]

3) Пјесме ове ја сам се старао да намјестим у ред, како која за којом иде (при обичајима), или, како је која на коју налик. Држећи се овога ваљало би, да је пјесма 81. одмах послије 78.; тако би и пјесми 613. било приличније мјесто иза 484. Може бити, да ће се овакијех погрјешака и више наћи.

4) Кад два имена дођу заједно, па се само посљедње склања, ја сам их сад са стављао, н. п. „Па говори МорњаковићЈову”; „Неимање Алил-челебије” и т. д.; но из почетка има против овога погрјешака, н. п. у пјесми 266. на страни 181. „Угрин Јанку говорила” (мјесто Угрин

Јанку); тако би ваљало и у пјесми 648. на страни 477. да је састављано „с дилбер Илијом” и „дилбер Илију”. Вриједно је споменути, да је у пјесми 747. на страни 592. у оваковоме догађају ушло се међу овака два имена, н. п. „Лауш се бану поклања” (мјесто: Лауш-бану се поклања), и то је учињено само за то, да се у сриједи стиха добије трохеј! Као што је на страни 576. у пјесми 741. растављено „Ал-ага”, тако би ваљало, да је ово и ме (које је по свој прилици скраћено од Али - ага) растављено и на страни 281. у пјесми 384.; али је ондје остало Алага. Као што је на страни 566. у пјесми 737. Ђул-кадуна, тако би ваљало и на страни 287. у пјесми 392. да је Ђул-дјевојка. Ја сам и од прије овако састављао ријечи, које су од два сушшесшвишелна имена, као, н. п. диван - кабаница, самур - калпак , ђул-баклава, сакшијан-сеиеш, шимширкаша и. т. д.; по овоме правилу може бити да би ваљало и синџир гвожђе саставити (синџир-гвожђе). Може бити, да би овако са суштествителнима ваљало састављати и она прилагашелна Турска имена, која се не склањају, н. п. мор до

лама, ал бињиш, кара зулови, варакли преслица, шимширли вретено и т. д.; но ја сам их за то овако оставио, што се овака прилагателна имена и у говору могу додати свакоме суштествително имену; а на страни 590. у пјесми 747. узето је оваково прил. име и послије суштествителнога: „На главу калпак самурли”, и ово је учињено, само да се у сриједи стиха добије трохеј. На страни 337 у пјесми 462. саставио сам за то „од били-биљура”, „од мави-пируза”, и „од цкрли-мерџана”, као и на страни 615. у пјесми 756. „у алКергелешу”, што нијесам знао, да ли се ова сушт. имена и без овијех прилагателнијех говоре. Били и укрли може бити да нијесу праве Турске ријечи, него да су од нашијех по Турски узете, прво од бијели = били, а друго од стакло=цкло (као што се говори укли се, ицкленица = стаклена чаша).

5) Знаке, којима се назначују чије ријечи („), понајвише сам метао, али у пјесмицама, које се с говором једнога лица почињу, а друго му по том одговара, гдјешто су пометани различно, а на највише мјеста нијесу никако, н. п. на страни 175. у пјесми 258. и на страни 509. у

пјесми 691. назначене су овијем знацима ријечи само другога лица, које одговара; на страни 415. у пјесми 576. назначене су и првога и другога; а на страни 408. у пјесми 564., као и у многијем другима, нијесу ниједнога. Ако се ови знаци у почешку могу метнути, као што су метнути овдје на страни 415. у пјесми 376., онда би их ваљало пометати свуда, и тако би, н. п. пјесму 564. на страни 408. ваљало

наштампати овако:

„Драга моја, јеси л' се удала?" -
„Јесам, драги, и чедо родила, *)
Твоје сам му име наденула,

[ocr errors]

„Кад га зовнем, да ме жеља мине;
,,Не зовем га:,,, Оди к мени, сине;""

[ocr errors]

Већ га зовем: „Оди к мени, драги.

[ocr errors]

6) Код гдјекојих пјесама може тко рећи, да сам што сувише доље назначио; а код гдјекојих сам јамачно изоставио, што би ваљало казати. Тако је, н. п., код пјесме 49. на страни 30. ваљало казати, како се даје добра молишва. То је обичај врло лијеп и знатан, а амо га у нашијем крајевима нема; за то ћу

*) Мјесто овога стиха једни и овако пјевају :

„Јесам, драги, али за недрага ;

99

Са недрагим и чедо родила,

« PreviousContinue »