Page images
PDF
EPUB

јему или у каквоме крају Србије рекло, да сам пјесме из онијех мјеста покварио. Но и гдје сам га наштампао, наштампао сам га само, гдје би се по етимологији морало изговарати, као у Њемачком језику ch; а мјесто чистога һ (особито у туђијем ријечима) нијесам га смјео писати: по овоме се може дознати, за што на страни 260. у пјесми 346. стоји: Хоре и ације. На страни 298. у пјесми 406. наштампано је валаа мјесто валаха.

2) Да би се пјесме боље разумјети могле, код многијех сам назначио ошкуда су. Код којијех стоји: од Дубровника, од онијех сам гдјекоје ја писао у Дубровнику, но од чељади, која нијесу оданде родом (јер прави Дубровчани — старосједиоци — немају данас никаквијех народнијех пјесама), а највише ми их је написао од своје мајке г. Јово Лаиновић, који се родио у Новоме у Боки од родитеља из Фоче у Ерцеговини, а прије 23 године, као дијете, дошао у Дубровник, гдје и сад тргујући живи. Тако се слободно може рећи, да су оно готово све праве Ерцеговачке пјесме, које су гдјешто по приморскоме начину и говору окренуте. Код којијех стоји:

из горњега приморја, оне сам гдјекоје ја писао по Паштровићима и на Стањевићима од жена из Побора и из Маина, а највише ми их је написао, као и много још другијех драгоцјенијех ствари, г. Вуко Врчевић, који је родом из Рисна, а сад сједи у Будви. Многе од онијех пјесама познате су и по сусједној онуда Црној гори. У правоме предговору више ће се говорити како о помагачима ускупљању пјесама, тако ио онима, који су ми их помагали преписивати и шишамиаши.

3) Пјесме ове ја сам се старао да намјестим у ред , како која за којом иде (при обичајима), или, како је која на коју налик. Држећи се овога ваљало би, да је пјесма 81. одмах послије 78.; тако би и пјесми 613. било приличније мјесто иза 48. Може бити, да ће се овакијех погрјешака и више наћи.

4) Кад два имена дођу заједно, па се само посљедње склања, ја сам их сад састављао, н. п. „Па говори МорњаковићЈову”; „Неимање Алил-челебије” и т. д.; но из почетка има против овога погрјешака, н. п. у пјесми 266. на страни 181. Угрин Јанку говорила” (мјесто Угрин

[ocr errors]

Јанку); тако би ваљало и у пјесми 648. на страни 477. да је састављано „с дилбер Илијом” и „дилбер Илију. Вриједно је споменути, да је у пјесми 747. на страни 592. у оваковоме догађају ушло се међу овака два имена, н. п. „Лауш се бану поклања” (мјесто: Лауш-бану се поклања). и то је учињено само за то, да се у сриједи стиха добије трохеј!

Као што је на страни 576. у пјесми 741. растављено Ал-ага”, тако би ваљало, да је ово и ме (које је по свој прилици скраћено од Али - ага) растављено и на страни 281. у пјесми 384.; али је ондје остало Алага. Као што је на страни 566. у пјесми 737. Бум-кадуна, тако би ваљало и на страни 287. у пјесми 392. да је Бум-дјевојка. Ја сам и од прије овако састављао ријечи, које су од два сушшесшвишелна имена, као, н. п. диван - кабаница, самур - калаак, бул-баклава, сакшијан - сеиеш, шимширкаша и. т. д.; по овоме правилу може бити да би ваљало и синџир гвожђе саставити (синџир-гвожђе). Може бити, да би

са суштествителнима ваљало састављати и она прилагателна Турска имена, која се не склањају, н. п. мор до

Овако

лама, ал бињиш, кара зулови, варакли преслица, шимширли вретено и т. д.; но ја сам их за то овако оставио, што се овака прилагателна имена и уговору могу додати свакоме суштествителном имену; а на страни 590. у пјесми 747. узето је оваково прил. име и послије суштествителнога: „На главу калпак самурли”, и ово је учињено, само да се у сриједи стиха добије трохеј. На страни 337

у пјесми 462. саставио сам за то „од били-биљура, „од мави-иируза, и „од цирли-мерцана, као и на страни 615. у пјесми 756. „у албергелешу, што нијесам знао, да ли се ова сушт. имена и без овијех прилагателнијех говоре. Били и цирли може бити да нијесу праве Турске ријечи, него да су од нашијех по Турски узете, прво од бијели = бими, а друго од сшакло =цкло (као што се говори икли се, и цкленица = стаклена чаша).

5) Знаке, којима се назначују чије ријечи („), понајвише сам метао, али у пјесмицама, које се с говором једнога лица почињу, а друго му по том одговара, гдјешто су пометани различно, а на највише мјеста нијесу никако, н. п. на страни 175. у пјесми 258. и на страни 509. у

пјесми 691. назначене су овијем знацима ријечи само другога лица, које одговара; на страни 415. у пјесми 576. назначене, су и првога и другога; а на страни 408. у пјесми 564., као и у многијем другима, нијесу ниједнога. Ако се ови знаци у иочешку могу метнути, као што су метнути овдје на страни 415. у пјесми 376., онда би их ваљало пометати свуда, и тако би, н. п. пјесму 564. на страни 408. ваљало наштампати овако:

„Драга моја, јеси л' се удала?”.
„Јесам, драги, и чедо родила, *)
Твоје сам му име наденула,
„Кад га зовнем, да ме жеља мине;
„Не зовем га: „Оди кмени, сине;
Већ га зовем : „Оди к мени, драги.

6) Код гдјекојих пјесама може тко рећи, да сам што сувише доље назначио; а код гдјекојих сам јамачно изоставио, што би ваљало казати. Тако је, н. п., код пјесме 49. на страни 30. ваљало казати, како се даје добра момишва. То је обичај врло лијеп и знaтaн, а амо га у нашијем крајевима нема; за то ћу

[ocr errors]
[ocr errors]

*) Мјесто овога стиха једни и овако пјевају :

„Јесам, драги, али за недрага;
„Са недрагим и чедо родила,

« PreviousContinue »