2.

Погибија Вука Мићуновића.

(из Црне горе.)

Полећеше два врана гаврана
Од Требиња од Херцеговине,
Прелећеше Жупу Корјенићку,
Прелећеше Грахово и Звршно,
Доклен тице на Црквице доше
На погледу од Котора града,
Па отолен те су полећеле,
Доклен к Рисну бијеломе доше,
Па отолен тице полећеше,

Доклен доше над Котором градом,
А кад тице над Котором доше,
Вијале се ижнад бјела града:
Колико је у Котору кулах,
Ни на једну починут’не хоће,
Већ на кулу Зана Грбљичића,
А на њу су починуле биле.
Од града их нико не виђаше,
Већ љубовца Зана Грбљичића,
Па тицама тако бесједила:
„Богу вама двије тице црне!

, Откуд сте ми јутрос дораниле?

5

10

15

20

"

- Да ве није срећа донијела

Од Требиња од Херцеговине, Виђесте ли мога господара, „Господара Грбљичића Зана? „Јели Зано хара' Корјениће, „Како се је у град зафалио? Јели доста робља заробио?” Ал бесједе двије тице црне: „Ми смо јутрос тице дораниле Од Требиња од Херцеговине, - Виђели смо твога господара, - Господара Грбљичића Зана, Око њега двије бановине:

25

30

„Црногорце и шњима приморце, И Зано је хара' Корјениће,

35

Но да ти је видијети, кадо,

• Свадише се два добра јунака
„Под Требињем градом бијелијем:
Завади се Ћеловић сердаре

С некаквијем с Виса капетаном,
-Ко је бољи јунак од јунака.
„Бога моли Ћеловић сердаре,
Да му пухне вијор од истока,
„Да се види, ко је јунак бољи!
„Бога моли, па га умолио,

45

50

И притиште тама под Требињем, "Из те таме сијевају муње,

"Сијевају муње и громови,

„И љубовце у род опремише,

„И сестрице ражалише миле.
„Што ми кажу вијор од планинах,
То не бјеше вијор од истока,
„Већ то бјеху соколови Турци;

А што кажу таму под Требињем,

„То не бјеше тама од сумрака,

Веће тама од пушчаног праха:

Ту се двије ударише војске,

Ту се многа прољеваше крвца, „Ма покличе Мићуновић-Вуче: ""А садеке моји соколови!

Да Требињска врата саломимо.“ “ "Па се загна Мићуновић-Вуче

На бијела врата од Требиња,

„За брњицу руком доватио,

60

65

70

Тако Вуку лоша срећа била,
Пуче пушка од Клобука Зука,

80

„И погоди Мићуновић-Вука,
- Обје му је ноге саломила,
Паде Вуче на бијела врата,
На бијела врата од Требиња,
-Па покличе грлом бијелијем:

Хај ђе си ми Поповић-Иване! Погибе ти Мићуновић-Вуче На бијела од Требиња врата, Но уграби Вука рањенога.“ “ Зато Иван не обраћа главе,

7

Е је мука унијети Вука;

Опет кличе Мићуновић-Вуче
По имену Жутковића Тоша:
- Хај ђе си ми Тошо Жутковићу!
Уграби ме с вратах од Требиња. "
-За то Тошо не обраћа главе,

Е је страшно и гледати врата
-А камоли унијети Вука!
- Но се добар јунак находио,
- Добар јунак Ћеловић сердаре,
-Па се загна на Требињска врата,

- Те уграби Мићуновић-Вука,

-Довати га на плећи јуначке,

-Па побјеже пољем испод града,

Нањ пуцају пушке и лубарде,

Ал му тако Бог и срећа дала,

- Те јуначки уграбио Вука,

- Донесе га јунак под шатором, Под шатором Петровић-владике. Ма се загна Поповић-Иване

85

90

95

100

105

110

"

„И по пољу поћера Турчина, .

"

„Е се стави, уједе га гуја,

Е се бјеше Иван зафалио

Пред владиком и пред ђенералом, 115 - Да ће жива уфатит Турчина,

„Ма се клетви Туре не даваше, Но извади двије пушке мале,

Па објема живи огањ даје,

Те погоди Поповић-Ивана,

Паде Иван у зелену траву,

На њега се Туре загонило, „Те да би му окинуло главу, „Ма га не да соко тица сива, „Кустодија Марко барјактаре, , Но на Туре загон учинио; - Кад видије оно Туре зорно, "Да ће њега Марко изгубити, „Па побјеже преко поља рамна. - А кад Марко на Ивана дође, „Довати га на плећи јуначке, „Па побјеже преко поља рамна, "Ал' сусрете Станишића Јова, „Па га Јову на плећима даје, А Марко се натраг повратио, Да би оно Туре погубио. А кад виђе Туре Херцеговче, На Марка је коња нагонило, , Па извади двије пушке мале, Донесе их до очих јунаку, „Да би њему очи извадио;

120

125

130

135

140