- Драга сејо од оца и мајке!
, Ти истрчи пред бијелу кулу,
„Па ако те упитају Турци,
Камо тебе Петар али Крсто,
, Ти им реци, дома су отишли. “
У то доба Турци на вратима,
Анђелија дочека на врата,
А силни је Турци уватише
И на живе муке ударише,
Она млада муку подношаше;
Али браће казат' не хоћаше;
А то гледа и Петар и Крсто,
Па је Крсто Петру говорио:
„Виђи брате од оца у мајке!
, Како сестру Турци намучише!
„Јуриш, брате, да им ударимо,
-Да се кући ни вратити неће.“
Пак скочише на ноге лагане,
Петар вата Маруновић-Муја,
Крсто вата Асан-Беговића,
Па се носе по трави зеленој;
А Крсто се јачи намјерио,
Пак освоји Асан-Беговића,
Па га закла како жива брава;
А Мујо се бољи намјерио,
И освоји Петра на долини,
Удари га ножем по образу,
Посјече му брка и образа,
Петар викну а брата покликну:
- Не дај Крсто, брате од матере!"
А Крсто се на Муја поврати,
Удари га ножем по појасу
И просу му трбух по долини;
Обојици главе посјекоше
И узеше коње и оружје,
А својој се кули не свраћаше,
Побјегоше низ Херцеговину,
Док дођоше Рисну на габелу,
Ришњани их дочекаше дивно,
Дароваше по двје пушке мале
И на плећи зелене доламе
Под Кошћелу кућу и авлију.
Ни зорице ни бијела дана,
Од. Данице ни спомена нема,
Док су Скадру врата отворише,
Из града је јунак излазио
На дорату коњу од мегдана,
Зелен га је барјак поклопио,
Поклопио њега и дорина,
За њим иде до тридест Турака:
То бијаше силан Јаут-бего.
Па говори силан Јаут-бего:
-Браћо моја, до тридест Турака!
"Није л' мајка родила јунака,
„Јал сестрица брата одгојила
- На чистоме ђевојачком крилу
„И мушким га опасала пасом
И јуначким дозивала гласом, - Спремила га у чету јуначку, Да је данас у мојој дружини, Ко би знао село неробљено,
Неробљено ни скоро паљено,
Ђе бисмо ми шићар шићарили?"
Све му ћути тридесет Турака,
Проговара луди Амет-ага:
Ја мој брато, силан Јаут-бего!
Што ће тебе село и ђаволи,
Откле ће нас власи поћерати?
Већ ја знадем һара и шићара:
„Да идемо цркви у Дечане,
- Да бијелу поробимо цркву,
- Да носимо благо Немањића,
„А нико нас поћерати нема,
- Него сами црни калуђери,
Ни у једног ни пушке ни ножа.
Кад то чуо силан Јаут-беже,
Он послуша свога брата мила,
Па окрену тридесет Турака,
Отидоше цркви у Дечане.
Далеко их старац угледао,
Угледао старац игумане,
А мало их ближе сусретнуо,
Те им добре коње приватио,
Па одведе коње у подруме,
А одведе у ћелије Турке.
"Ја чујеш ли, старац игумане!
"Готов, море, госпоску вечеру,
Јање пеци, а туку пирјани,
„А замеди препеке ракије."
То је њега старац послушао,
Те зготови госпоску вечеру,
Те вечера тридесет Турака.
И ту Турци ноћцу преноћише.
Каде свану и огрија сунце,
Поранило тридесет Турака,
Они пију каву и ракију;
Кад се мало понапили Турци,
Проговори силан Јаут-бего:
- Ја чујеш ли, старац игумане,
„Идʼ отиђи у бијелу цркву,
Те донеси благо Немањића,
„ Да ти бјелу не поробим цркву.
Ал' говори старац игумане:
"Прођи ме се, силан Јаут-беже!
Овђе није Немањића благо,
Веће нешто сиротињског блага;
"Ак' однесеш сиротињско благо,
"Клеће тебе млога сиротиња.”
За то Турчин хаје и не хаје,
Већ дозива опет игумана:
, Игумане, један папазино!
, Зар ти људски послушати не ћеш? Ако викнем Арнауте љуте,
Жива ће те на ватру ложити
И на сваке муке ударати,
„Па их опет мораш донијети."
Опет вели старац игумане:
- Ви можете како гођ хоћете,
- Али нема блага Немањића."
Тек да скочи тридесет Турака
Да увате старца игумана
Да на муке њега ударају,
Ал' се Турцим даде погледати,
Погледати низ поље зелено,
Ал ето ти једнога јунака,
Све курјачки каса преко поља:
Какво му је свијетло оружје!
Све у срми и у суву злату;
Кад га виђе силан Јаут-беже,
Он је своме говорио друштву:
„Морете ли, браћо, познавати
„Оно псето што каса уз поље?"
Познаје га тридесет Турака,
Познаје га, познат га не може;
У то доба јунак у ћелију,
Те Турцима добро јутро виче,
И Турци му помоћ приватили:
- Да си здраво, силан каурине!"
А то бјеше Мркоњићу-Перо:
Помаче се тридесет Турака,
Те и Перу мјесто направише
|