У застави према Јаут-бегу;
Дадоше му чаше неколике
Ожђелдије и добродошлице,
Док се Перо мало напојно.
Када чаша Јаут-бегу дође,
Онда вели силан Јаут-бего:
„Здрав да си ми, Мркоњићу-Перо!
Ни у моје ни у твоје здравље,
Ни у здравље цара ни ћесара,
- Ни у каква проча господара,
, Већ у мога мача зеленога,
„Који ће ти осијећи главу.
Ћути Перо, ништа не бесједи,
Чаша иде од руке до руке,
Онда Перо бегу наздравио:
„Здрав да си ми, силан Јаут-бего!
Ни у моје ни у твоје здравље,
Већ у име Бога истинога
И светога краља Дечанскога,
, Коме сам се данас замучио,
И у мога бистра џевердана,
Који ће ти срце прекинути."
Чашу попи, на синију баци,
А положи пушку по синији,
Доброј пушци даде ватру живу,
Добра пушка ватру приватила,
Не поквари токе на прсима,
Већ поквари срце у Турчину.
Како беже паде по трпези,
А то цикну луди Амет-ага,
Па потеже од бедрице ћорду,
Шћаше Перу осијећи главу,
Дочека га Брђанине-Перо
А на своје двије пушке мале,
прси му токе проломио
И на леђи пенџер отворио;
Онда скочи Мркоњићу-Перо,
Па потеже ножа окована,
У остале ударио Турке,
Седам, осам осијече глава,
А остали побјегоше Турци:
Од тридесет двадест утјецало,
Нити траже коња ни оружја,
Нити траже блага Немањића,
Већ да кажу како им је било,
Кад су ишли цркви у Дечане
Те тражили Немањића благо.
Јанко Лакешић и Пешар Бошковић.
Књигу пише Лакетићу Јанко,
Па је посла у Бјелопавлиће,
А на име Петру Бошковићу:
Море чу ли, Петре Бошковићу:
„Што ми ћераш сестру Комненију?
„Што преко ње гледаш на другије?
Но ако ти није мајка курва,
Ти окупи све Бјелопавлиће,
„Ходи шњима на Сливље зелено;
"Ја ћу скупит сву питому Жупу
„И Дробњаке све до воде Таре,
„Сву крајину од Херцеговине;
„Да ми онђе медан под'јелимо. “
Кад је Петра књига допанула,
И он виђе што му књига пише,
Он окупи све Бјелопавлиће,
Све им, што је и како је, каже:
Затака ме Лакетићу Јанко
За његову сестру Комненију;
„Не ћерам је, еј од рода злога,
"Но шњом немам од срца порода;
- Но устан'те, моја браћо драга!
- Да ми Јанку на медан идемо.“
Поведе их на Сливље зелено,
А одонуд Лакетићу-Јанко,
Он доведе сву Херцеговину,
Шњом изљезе ниже Озринићах,
Па се двије силе примакоше,
Изљегоше двије меданџије:
Јанко узе за себе ђевера
А од Жупе војводу Вучура,
Петар узе војеводу Рада;
Сретоше се четири јунака,
Ема Јанко иде пријеварно:
Пушку пали војвода Вучуре,
Те зађеде Петра Бошковића,
Понесе му пуца са доламе;
Кад то виђе војевода Раде,
Он извади сабљу од бедрице,
Те посјече војводу Вучура.
Онада се боја зађенуло,
Убише се прахом и оловом;
Е се бију Сливљем зеленијем,
Бјелопавлић плећи обрнуо,
А он бјежи преко Планинице,
Угнаше их низ плочу Повијнску,
Догнаше их и до Дабовићах,
И шеснаест посјекоше главах.
Но кад бише до куле бијеле,
А до куле Видића Николе,
Искочише два Видановића,
Искочише на бијелу кулу,
Кад то виђе Видићу-Никола,
Од образа пали џефердара,
Те погоди Виданов Николу,
Паде јунак на бијелу кулу,
A прискочи Видићу-Никола,
И Никола посјече Николу;
Поломи се сва Херцеговина,
Бјелопавлић њима кейсао
И пред њиме тридест Повијанах,
Загнаше их уз плочу Повијнску,
Навалише преко Планинице
До крај Сливља ниже Озринићах,
Тридест и пет посјекоше главах.
Бјелопавлић шамлак учинио,
Али нема Петра Бошковића.
Мало било, ништа не стануло,
Али иде Петар Бошковића,
И он води Лакетића Јанка
Без никакве ране на јунака,
Поведе га у Бјелопавлиће,
Дарова му црвену доламу,
И даде му сестру Комненију,
Поведе ју у питому Жупу.
|