У застави према Јаут-бегу; Дадоше му чаше неколике Ожђелдије и добродошлице, Док се Перо мало напојио. Када чаша Јаут-бегу дође, Онда вели силан Јаут-бего:
Здрав да си ми, Мркоњићу-Перо!
Ни у моје ни у твоје здравље,
„Ни у здравље цара ни ћесара, „Ни у каква проча господара,
у мога мача зеленога, „Који ће ти осијећи главу."
Ћути Перо, ништа не бесједи,
Чаша иде од руке до руке,
Онда Перо бегу наздравио :
Здрав да си ми, силан Јаут-бего!
„Ни у моје ни у твоје здравље,
„И светога краља Дечанскога, ,Коме сам се данас замучио, „И у мога бистра џевердана, „Који ће ти срце прекинути. Чашу попи, на синију баци, А положи пушку по синији, Доброј пушци даде ватру живу, Добра пушка ватру приватила, Не поквари токе на прсима, Већ поквари срце у Турчину. Како беже паде по трпези,
А то цикну луди Амет-ага, Па потеже од бедрице ћорду, Шћаше Перу осијећи главу, Дочека га Брђанине-Перо А на своје двије пушке мале, На прси му токе проломио И на леђи пенџер отворио ; Онда скочи Мркоњићу-Перо, Па потеже ножа окована, У остале ударио Турке, Седам, осам осијече глава, А остали побјегоше Турци: Од тридесет двадест утјецало, Нити траже коња ни оружја, Нити траже блага Немањића, Већ да кажу како им је било, Кад су ишли цркви у Дечане Те тражили Немањића благо.
Јанко Лакешик и Петар Бошковић.
Књигу пише Лакетићу Јанко, Па је посла у Бјелопавлиће, А на име Петру Бошковићу: „Море чу ли, Петре Бошковићу: Што ми ћераш сестру Комненију?
„Што преко ње гледаш на другије? Но ако ти није мајка курва,
Ти окупи све Бјелопавлиће,
„Ходи шњима на Сливље зелено; „Ја ћу скупит' сву питому Жупу ,И Дробњаке све до воде Таре, „Сву крајину од Херцеговине; „Да ми онђе медан под’јелимо. “ Кад је Петра књига допанула, И он виђе што му књига пише, Он окупи све Бјелопавлиће, Све им, што је и како је, каже: Затака ме Лакетићу Јанко За његову сестру Комненију;
„Не ћерам је, е ј од рода злога, “Но шњом немам од срца порода; „Но устан’те, моја браћо драга! - Да ми Јанку на медан идемо.“ Поведе их на Сливље зелено, А одонуд Лакетићу-Јанко, Он доведе сву Херцеговину, Шњом изљезе ниже Озринићах, Па се двије силе примакоше, Изљегоше двије меданџије: Јанко узе за себе ђевера А од Жупе војводу Вучура, Петар узе војеводу Рада; Сретоше се четири јунака, Ема Јанко иде пријеварно: Пушку пали вој’вода Вучуре, Те зађеде Петра Бошковића, Понесе му пуца са доламе; Кад то виђе војевода Раде, Он извади сабљу од бедрице, Те посјече војводу Вучура. Онада се боја зађенуло, Убише се прахом и оловом; Е се бију Сливљем зеленијем, Бјелопавлић плећи обрнуо, А он бјежи преко Планинице, Угнаше их низ плочу Повијнску, Догнаше их и до Дабовићах, И шеснаест посјекоше главах. Ho кад бише до куле бијеле,
А до куле Видића Николе, Искочише два Видановића, Искочише на бијелу кулу, Кад то виђе Видићу-Никола, Од образа пали џефердара, Те погоди Виданов Николу, Паде јунак на бијелу кулу, А прискочи Видићу-Никола, И Никола посјече Николу; Поломи се сва Херцеговина, Бјелопавлић њима кейсао И пред њиме тридест Повијанах, Загнаше их уз плочу Повијнску, Навалише преко Планинице До крај Сливља ниже Озринићах, Тридест и пет посјекоше главах. Бјелопавлић шамлак учинио, Али нема Петра Бошковића. Мало било, ништа не стануло, Али иде Петар Бошковића, И он води Лакетића Јанка Без никакве ране на јунака, Поведе га у Бјелопавлиће, Дарова му црвену доламу, И даде му сестру Комненију, Поведе ју у питому Жупу.
« PreviousContinue » |