Зацмиљеше два Мећикућића
На Ливаде више Подгорице
Уз кољено паше Крујанина:
, А помагај, пашо господару!
„Од зулума живјет' не можемо:
„Уложише нʼ Брда сваколика,
Е не бију с три, четири стране:
„С једне стране ломна гора Црна,
Она бије хаге и бегове;
друге стране племе Бјелопавлић’10 „Роби робље, а сијече главе; ,С треће бију крвави Пипери, , Ћерају ни голема плијена, Од воде ни затворише врата. Но ни подај војску и топове, - Да удримо на Бјелопавлиће, На најдоње село Мартиниће, Бе имаде седам, осам кулах, Ми ћемо то село похарати, "Влашкијех се накидати главах,
„Поробити влахиње ђевојке,
„А оженит млоге пашајлије."
Но им паша ријеч говорио:
„Хајте јадни, два Мећикућића!
„Ја не имам војске за Брђане,
Ту је Махмут везир ударио,
- Дочека га Црногорски краљу,
„Посјече га војске пет стотинах,
Отолен се грдан повратио.
Но му рече Туре Мехмед-ага:
Ту можемо ласно ударити
„И то ћемо село опалити
Без мртвога и без рањенога. "
Таде телар у ливаде вика:
„Ко је коњик, коња сигураје!
"Ко је пјешац, сигурај опанке!”
Па се бјеше војска опремила,
И радосно боју узиграла.
Ондолен се сила покренула,
Докле дође Спужу крвавоме,
Ту их срете Мехмед-капетане,
Па је војсци стиму учинио:
Све механе Спушке отворио,
Те сву војску напоји ракијом,
Неваљали с' јунак учинио;
Оњен су му Турци починули,
Доклен п'јевци у крила уд'рише,
И питоме тице запојаше,
Ондолен се сила подигнула,
Стоји тутањ коњах и јунаках.
Ма је стража војску опазила,
Од Црнацах Пуровић-Јакове,
Пушком меће, „ко је јунак!" вика.
Њега зачу Мартинићка стража,
Пушо Минин су дванаест другах,
Мартинић'ма хабер учинио.
Оно зачу сабља попе Раде,
Скочи попе из бијеле куле,
И он браћу Мартиниће вика,
За њим скочи четиридест другах,
А да Турску силу дочекају;
Потрчаше преко Горевићах
Више куле Бурановић-Сава;
Али иде по дно села војска,
Шњом се бију оба Бојанића.
Мили Боже, чуда големога!
Ка' је Турска сила пресилила,
Од градине до поља Бјелиша
Све је Турска сила пресилила,
И све доње село опалише;
Но је мука и невоља љута:
Куће пале, из њих носе благо,
Робе робље, а сијеку главе;
И бијеле куле попалише,
До не могу Стојковића кулу,
У кулу је Стојковићу Лако,
Но га Турска сила опколила,
А једно му Туре бесједило,
Ја од Спужа Цолевић-Омере:
, Бјеж из куле, Стојковићу Лако!
"Бјеж' из куле, да те не горимо."
Но говори Митар-Стојковићу:
, Ха напријед, курвино копиле!
„Ми смо вама сигурали ручак:
Из пушаках врућијех крушаках,
, Од ножевах црвенога вина;
Сад те доћи Брда и крајине
„Прискочите мало и велико,
„Да се бије боја свеколико.
Оно рече, танку пушку пали,
Те погоди Спужанин’-Османа,
И од куле одагони Турке.
Обезнани с Малесија љута,
Те обрну уз ломну Рудину,
Но се кољу ђеца Мартинићи,
А сили се одржат не могу,
Мартинићи плећи обрнули,
Претекоше сабљу попа Рада,
Шњим је јунак Милановић Мушо;
Јунак попе, и од куће му је,
Од образа пали џефердара,
И од војске одвоји војника,
Посјече му главу од раменах,
Па је Мушу ријеч говорио:
У њих Мушо, ако Бога љубиш!
Ко погине данас од Тураках,
„Тај се хоће вјечно спомениват.
Оба танке пушке напунише,
По тројицу убише пушкама;
А од војске пушке попуцале,
Са земљом их мртве саставише,
Но из војске јунак искочио,
Шабан Бека Грудски војевода,
Ћаше Туре роба да уфати,
Но не даду ђеца Мартинићи,
Но брањаху робље од Тураках.
И танке су пушке попуцале,
Те војводи срце опалише,
Узеше му главу и оружје.
Таде пуче пушка од Тураках,
Те погоди Марка Миловога,
Паде јунак на зелену траву,
Па дозива Рашка Бојанина:
„Ну ход, Рашко, жалосна ти мајка! 125
"На муку се гледају јунаци,
„Узми мога камена шићара,
„Па ако те не убију Турци,
Те би мене ко жив остануо,
„Предај му га, Божиј ти аманет!"
А што ћу ти веће јаде казат?
Мартиниће Турци опколише,
Ту на једно седам посјекоше,
A
ранише двадест и четири.
Они бјеже к селу Мартинић'ма,
Боја бију, бране рањенике,
Док дођоше к селу Мартинић'ма,
Мартинићи куће оставише,
До Белошев не хће Милутине,
Од образа танку пушку пали,
|