145

150

155

„Али Type обје превариле, -Те му добру главу искобиле. „А кад виђе Марко барјактаре, „Скочи јунак ка” и соко сиви, -За Фузду му коња уФатио, -Оном другом за грло Турчина, -0бали га низ коња дората, -Па му веже руке наопако, Поведе га низ поље широко, -Дарова га Марко ђенералу, А он њему од злата медальy, „Да се Марко међу браћом дичи. - Слушај госпо велике жалости: „Пита сву ноћ Мићуновић-Вуче За Његуша Поповић-Ивана, Хоће ли му испанути душа, „Иван пита, умрије и Вуко, -Док објема испану-ма душа, „Питајући један за другога. „Кад умрије Мићуновић-Вуче, „Сва за Вуком заплакала војска, И сву војску на жалост окрену „А највише свога господара, „Господара Петровић-владику, „Па овако говори владика:

А ох Вуче, мој соколе сиви! A ox Вуче, златна перјанице „ „Свакојега правога Србина!” » „Па и опет говори владика: „Слушајте ме, браћо Црногорци!

160

„

165

170

Од

Овакога сивога сокола.
„Још Српкиња породила није

Косова ни приђе Косова.
Тако ти се преселио Вуче,
Бог му дао души спасеније!
Нама, браћо, здравље и весеље!

175

3.

Поа Црногорац и Вук Копривица.')

Вино пију млади Црногорци
У Цетињи?) усред горе Црне,
Међу њима Црногорски кнеже,

5

10

15

И

до њега попе Црногорче, Служи вино млада Црногорка, Мила снаха Црногорског кнеза. Када су се накитили вина, Проговара попе Црногорче: Дал' је мајка родила јунака, Дал' секуна брата одњијала „Без бешике у бијелу крилу „И мушкијем опасала пасом „И јуначким довикала гласом, „Да отиде у Бањане равне, „Да добави Копривицу Вука, „Ја ли жива, ја ли мртву главу ? -Дао бих му хиљаду дуката „И од главе калпак и челенку, „С мојих плећа зелену доламу; -Дао бих му токе и јечерму, -Дао бих му ковче и чакшире, Дао бих му двије пушке мале, „Што ваљају стотину дуката; „Дао бих му мача зеленога, -Дао бих му дугa цeвeрдана.” Сви јунаци ником поникоше, и

у црну земљу погледаше, Како расте трава на увојке, Као дојке у младе ћевојке; Ал' не гледа млада Црногорка, Златну чашу држи у рукама, Па говори попу Црногорцу : „Је л' истина, попе Црногорче!

20

25

30

35

40

„Да ћеш дати, што си говорио?
„Да добавим Копривицу Вука
„У Ружицу у бијелу цркву.”
Проговара попе Црногорче:
„Истина је, млада Црногорко!
„И још ћу ти више поклонити,
„Црногорко! нег' сам говорио.
Кад то зачу млада Црногорка,
Баци чашу из деснице руке,
Па довати дивит и хартију,
и начини једну ситну књигу,
Те је шаље Копривици Вуку:

О мој куме, Копривица Вуче!
„Кумим тебе Богом истинијем
„И нашијем светијем Јованом,
Ходи мене славној гори Црној,
„Да ми крстиш у бешици сина
„У Ружици у бијелој цркви.”
Оде књига у Бањане равне
На кољено Копривици Вуку.
Гледа књигу Копривица Вуче,
А прољева сузе од очију.
Гледа њега мати остарјела,
Она пита Копривицу Вука:
О мој сине, Копривица Вуче!
„Откле књига? Огњем изгорјела!

Те је чатиш с сузам од очију?”
Проговори Копривица Вуче:
„Књига, мати, из Цетиње равне,
А од снахе Црногорског кнеза,

50

55

60

65

70

75

„Да ја идем на крштено кумство
„У Ружицу у бијелу цркву;
„Ваља држат чедо на рукама,
- Да га крсти попе Црногорче;
Знаш ли, попу што сам учинио?
„Девет сам му брата погубио,
„Хоће попе мене погубити;
„Зло је поћи, а горе не поћи.“
Вели њему мати остарјела:
Не бој ми се, Копривица Вуче!
„Ти имадеш девет мили брата,
„Ти поведи девет браһинаца,
„Ако тебе до невоље буде,
Нека ти се у невољи нађу.“
Проговори Копривица Вуче:
„Моја мати, јадна разговора!
„Да погине девет браһинаца,
- Да остане девет удовица,
„Да закука девет кукавица
„На нашему двору бијеломе,
„Лакше мене пребољет' једнога. –
Па с опреми Копривица Вуче,
Опреми се штогоћ љепше може,
Сав у срму и у чисто злато,
Око паса двије Даницкиње,
О појасу мача зеленога,
Па узима дуга цeвeрдана,
Па он оде у подрум ђогату,
Свом ђогату потеже колане,
Па се њему на рамена баци,

80

85

90