Page images
PDF
EPUB

И од војске обали војника.
Ного пуче друга од Тураках,
Милутину срце опалила.
Да да ти је, побро, погледати,
Како пишти робље Мартинићко!
Бој се бије, крв се пролијева,
Крајина се брани од Тураках,
Војска куће Мартинићке пали.
Турчину би до истока рука,
Од истока обрну нерука:
Мало било, ништа нестануло,
Али дође стотина Црнацах,
Пред њима је Пуљев Радоване,
Халакнуше, Бога споменуше,
И Турчина брзо поломише;
Стаде цика танкијех пушаках,
Стаде виска младијех момаках,

Е су момчад на Турчина гибна
И на Турске главе и оружје;
Прах сијева, крв се пролијева;
Тек Пиперске пушке запуцале,
А Турске су буле закукале:
„Куку нама јутрос и до вијек’!
„Ено Пипер удари Турчину,

145

150

155

160

„Ништа пуштит’, до камена, не те.” 165 Бјежи војска преко Мартинићах,

А за њоме Брда и крајине,
Угнаше их пољу зеленоме.
Но се загна Пуљев Радоване
Су његову стотину Црнацах,

170

А на Пулић ниже Мартинићах
На барјаке бега задримскога;
Пушку пали Пулевићу-Мило,
Те погоди бега задримскога,
Па прискочи, уграби му главу,
Мило главу, Радован оружје,
Пет Турскијех посјекоше главах,
А ћерају низ Коприву Турке.
У то индат од Пипера дође,
А стотина и педесет другах
Испријека, не даду лијека,
И убише педесет Тураках.
Брђани их грдне заврнуше,
Двадест и пет главах уграбише,
А мртвијех, ни броја им не ма.

175

180

185

19.

Ага од Медуна и Јован Бабовић.

(из Црне горе.)

Књигу пише ага од Медуна,
Те ју посла у Васојевиће
А на име Бабовић-Јовану:

,

„Море чу ли, Бабовић-Јоване! „Е сам чуо, ђе говоре људи, „Да си добар јунак на свијету, „Ма ни мене не куде дружина; „За тобом је вјереница љуба, „Да је такве за влашићем не ма: „Но ако ти мајка није курва, „Ходи, дођи на Кучко збориште, „И доведи вјереницу љубу; „Ја h' одовуд моју каду младу, „Ко добије, нек води обије!” Кад Јована књига допанула, Књигу гледа, а мајци кажује, А Јовану мајка говорила: „Хајде, синко, Турчину на медан! „Радија сам без тебе једнога, „Но да тако под срамоту живиш. Ондолен се Јован подигнуо, С собом води вјереницу љубу, И отиде на Кучко збориште, И ту хагу од Медуна нађе, Он извео своју каду младу. На брицке се сабље ударише: Једном ману Бабовић-Јоване, И дофати хагу од Медуна, Окиде му иза шаке руку.

Но га куми хага од Медуна:

,

Не за Бога, Бабовић-Јоване! „Немој моју окинути главу, „Но ми узми коња и оружје,

[ocr errors]

5

10

15

20

25

30

,

И

узми ми вјереницу љубу;

„Имам блага, да се раним шњиме.” 35 То је Јован за Бога примио, Оправи га грдна на дворове, узе му коња и оружје,

A

И одведе љубу вјереницу.
Тако стаде за годину дана.
Опет хага ситну књигу пише,
И посла је Бабовић-Јовану:
Копиљане, Бабовић-Јоване!
„Коме узе коња и оружје,
„И одведе вјереницу љубу,
„А окиде иза шаке руку?
|„Десна ме је пребољела рука,
Лијевом сам с’јећи научио;
Ходи, курво, мене на медана!”
Кад Јована књига допанула,
И он виђе, што му књига пише,
Он отиде хаги на медана:
На брицке се ћорде ударише,
Једном ману хага од Медуна,
И ДОФАТИ Бабовић-Јована,
ДоФати га по свилену пасу,
Лијева је замашита рука:
Посјече му двије пушке мале;
А Јован се добро насрдио,
Једном ману, хагу дофатио,
Пос’јече му главу од рамена,
Па му узе коња и оружје
И његову булу каданџику;

40

45

50

55

60

Здраво Јован на дворове пође,
Здраво пође, весела му мајка!

20.

Чеша Саушка.

(из Црне горе.)

Мала се је чета подигнула
А од Спужа града бијелога,
Чета мала, петнаес Тураках,
Пред њима су до два побратима,
Једно ми је Бошковић-Смаиле,
А друго је Каро Реџовића.
Када чета Височици дође,
Па погледа село Мартиниће,
Али виђе овце Војводића,
Код овацах Стојковића Мато
Од малога села Мартинићах,
К њему су се Турци загонили;
Стаде Мато подагонит' овце,
Ho му вика Бошковић-Смаиле:
„А не бој се, Стојковићу Мато!
„Да л' нијесмо вјеру уФатили?”

5

10

15

« PreviousContinue »