Но ми Мато ријеч проговара:
0 Смаиле, родила те курва!
Лијепу смо вјеру уфатили,
„Ал' је танка вјера у Турака,
„Ка од вуне конац у везитку.
А Смаиле танку пушку пали,
Те погоди Стојковића Мата,
Десну му је ногу саломио,
Па на њега Турци кеисаше;
Но је Мато јунак од јунака,
Од образа танку пушку пали,
Те погоди Бошковић-Смаила,
Мртва га је земља дочекала;
Таде скочи Реџовићу-Каро,
Да од Мата посијече главу,
Не да Мато главу без мртвијех,
Од појаса пали пушку малу,
Реџовићу срце опалио,
Па му добру посјекоше главу.
Ондолена побјегоше Турци,
Мртве носе, а овце ћерају,
За њима се поточ подигнула
Од Црнацах и од Мартинићах,
Пред њима је Ђукановић Бего,
Достигоше на Риманић Турке,
Ту с убише огњем из пушаках,
И отеше овце свеколике.
Пуче једна пушка од Пиперах,
Те погоди Муја Булинога,
Са земљом га мртва саставила.
Кад то виђе Тодоров Илија
Од Црнацах села каменога,
Трже ножа, да га посијече,
Ного пуче пушка од Тураках,
Те Илији срце покосила,
И на томе боја раздвојише.
Бијела је вила кликовала
С Кошутице високе планине,
Те дозива у Црнце камене
А на име Јовановић-Вела:
,Чујеш, Вело, зло јутро ти било!
"Ал' не чујеш, ал' се чут' не смијеш,
удари Пипер на Копиље,
„И плијени овце свеколике.
Ного вилу нико не зачује,
Но ју зачу Муча Раичевић,
Збори вили с пенџера од куле:
- Не маш кога кликовати, вило!
Ево данас до седам годинах,
, Ка смо, вило, у рат с Пиперима, Од њих су ни браћа погинула
- Око сабље Бошка Јованова;
Ево, вило, дванаес годинах,
Ка смо у рат с Бјелопавлићима,
„Од њих су ни браћа погинула
„Око млада Боја Макошина,
у село није ни камена,
"До сам свега двадес и пет другах."
Па он скочи од земље на ноге,
Те кликује своју сиротињу.
Потрчало двадес и пет другах,
Докле поточ у Китицу дође,
У Китицу, више Петровићах,
Ту претече овце и Пипере,
И отеше овце Пиперима,
И убише доброга јунака,
Од Петровић Марка Премовога.
А кад брду Ђурђевоме дође,
Пиперима добар индат стиже,
Уз Копиље сва Стијена листом,
И с Црнцима боја заметнуше:
Пуче једна пушка са Стијене,
Те погоди Бошка Јованова;
Ного пуче друга од Пиперах,
Те погоди Мучу Райчева;
Оба земља мртва дочекала;
Ного трећа пуче од Стијене,
Те погоди Радоја Андријна;
И четврта пуче од Стијене,
Те погоди Вујошев Андрију;
Пета пушка пуче од Пиперах,
И погоди Вујов' Радосава,
Све их земља мртве дочекала;
Не остаде до двадес Црнацах,
Мртве носе, и догнаше овце,
А кренуше браћу да копају,
Но им не да копат' Бјелопавлић,
Већ удари на поље Копиље,
Плијенише овце свеколике,
Ту наједно седам посјекоше,
Не остаде ништа до тринаес.
Тад закука дван'ес удовицах,
Које ране тридес сирочади,
Но се јави Стаматов-Иване:
"А камо ве, небраћо Пипери?
"Не мојте ми прштит сиротињу!
„Да се зајмим с Бјелопавлићима.
Пиперима пуче срце живо,
Жао им је на свијету било:
, Ха удрите, убила ве муња!"
Убише се боја низ Копиље,
Нагнаше их на врх Клисовика,
Ту отеше овце свеколике,
Па се бију низ гору Жупину
До равнога Вуксанова гувна,
Седамнаес посјекоше главах,
Изљегоше на Копиље равно,
Ал су дошле од Пиперах куме,
Закумише, те се помирише,
Чета се је мала подизала
А од Спужа града бијелога,
Чета мала, петнаес Турака,
Пред четом је бего Зотовића,
За бегом је Суљо Џаковића.
Оде чета низа Зету равну,
Докле чета у Пенаре дође
Ha
Дворове Шикмановић-Вука.
Ту их Вуче дивно дочекује,
Доста даје, што је за Турчина.
Ного бего Вуку говорио:
,0 тако ти, Шикмановић-Вуче!
„Куда ћемо с четом обрнути?"
Вуче мисли, Бегу говорио:
Чујеш ли ме, бего Зотовићу!
- Да идемо с четом на границе
, На бијеле владичине овце,
Него овце имају овчаре,
, Који воде хрте и шљеднике,
, Шљедници те чету опазити,
|