Page images
PDF
EPUB

,

,

Ископати чету Црногорци;
„Но хајдемо у Доње лугове,
„Да чекамо Цеклинске трговце,
Ту ћемо их исто дочекати,

Посјећ ћемо Црногорску главу,
„Понијет је на главицу Спушку,
„Да се мало уставе Брђани,
„Који дају јаде градовима.“
Кад то зачу бего Зотовића,
Од страха се у болест метнуо,
Лежа Туре, главе не дигнуло!
Ондолен се чета покренула,
Пред њом пође Шикмановић-Вуче,
Западоше у Доње лугове,
Да чекају младе Црногорце.
Када сјутра дан и зора дође,
Јесте добри јунак испануо
Од простране ломне горе Црне,
Од Превлаке Николин Иване;
Он је турску чету угледао,
А кад виђе, е утећ' не може,
Он за плећи ножа сакриваше,
И ту њега Турци уФатише,
Узеше му пушке обадвије,
У лађу га бјеху убачили,
И водом га бјеху одвозили;
Таде виђи Николин Ивана,
Каʼ поштено Турке упитао:
„Ко је овђе бего Зотовића?“
Турци кажу Суља Џаковића.

25

30

35.

40

45

50

Таде виђи Николин' Ивана!
Он извади свога јатагана,
Јатагана испод талагана,
Те удари Суља Џаковића,
Удари га у прси јуначке,
На плећи му јатаган испао,
Па он јунак у воду скочио,
И за лађу рукам' дофатио;
Маче Иван, да потопи Турке,
Но се Турци преврнут' не даду,
Већ тргоше ноже од појаса,
На лађу му прсте окидоше;
Таде Иван воду подронио;
Кад при крају бјеше долазио,
Ha

врх воде главу износио;
Но је јунак Шикмановић Вуко,
Од образа танку пушку пали,
И Ивану срце опалио,

Иван паде у дно воде ладне.
Па ондолен Турци отидоше,
Под Жабљак се бјеху увозили,
И ту Суљу ножа извадили,
И онђе му душа испанула.'')

55

60

65

70

11) Ово је све истинска истина; а и у осталијем Црногорскијем пјесмама више је историје, него поезије.

23.

Мујо Хркошић и Божовићи.

(из Црне горе).

Кад утече Хркотићу Мујо,
Кад утече из села Стијене,
Посијече три Стијењанина,
Војеводу Мекина Синана,
И делију Сточков-Радована;
Он отиде Спужу на крајину,
На сараје на Мећикућића;
Ту се бјеше јунак потурчио,
Па се Мујо пред Турцима ФАЛИ,

Да ћ' изгубит' Радојев-Савића
И војводу Пејов-Радована.
Оно зачу Радојев-Савићу,
Па окупи браћу Божовића,
Међу њима јунак говорио:
„Хоʼте, браћо, да се покоримо,
„Да врнемо на Стијену Муја,
„Да му нашу браћу опростимо. “
Таде рече Мекића Чокета:
„Чујете л' ме, браћо Божовићи!

5

10

15

-Ја ви дајем Божу вјеру тврду, „Теке дође на Стијену Мујо, „То ћу јутро дизат' из Стијене; „Но ако сте браћа од освете, , Да дајемо мито у Тураках, „Не ћемо л' му изгубити главу.” Па ондолен књигу направише, Послаше је Спужу на крајину А на име Спушку капетану: „Ходи, Туре, да се састанемо!” Кад Турчина књига допанула, И он виђе, што му књига каже, Окупио све Мећикућиће, И поведе уз Копито Турке, Па засједе шњима у Пржине; одонуд Савић с Божовић’ма,

A

Па се пита Савић с капетаном:

[ocr errors]

Знаш ли, Туре, твота добра баба?

„Каʼ ни оци бјеху пријатељи,

[ocr errors]

„Ходи и ми да се познајемо;
Издај мене Хркотића Муја,
Узми блага колико ти драго.
Кад то чуо Спушки капетане,
Издаде га, ријеч не чинио.
Па с' ондолен бјеху раздвојили,
А отиде Савић с’Божовић’ма,
И западе на Ив Милетића.
А кад сјутра дан и зора дође,
Сву дружину санак преварио,
До сокола Радевић-Шћепана,

20

25

30

35

40

45

Кад погледа друмом зеленијем,
Али иде Хркотића Мујо,
Напушти га Радевић-Шћепане,
Не кће будит' друга ни једнога,
Но упали сјајна џефердара,
Те погоди Хркотића Муја;
За то Мујо ни хабера нема,
Но упали бијелу латинку,
ᎪᏗ
му пуста огањ не прифати;
Но скочише браћа Божовићи,
И на Муја огањ просипаше,
А припаде Савовић Мушика,
Пос’јече му главу од рамена,
И узеше с Турчина ођело,
Па одоше здраво на дворове.

50

55

60

24.

Почешак буне прошив дахија.

Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,

« PreviousContinue »