„Ископати чету Црногорци; "Но хајдемо у Доње лугове, „Да чекамо Цеклинске трговце, , Ту ћемо их исто дочекати, „Посјећ ћемо Црногорску главу, „Понијет је на главицу Спушку, "Да се мало уставе Брђани, „Који дају јаде градовима.“ Кад то зачу бего Зотовића, Од страха се у болест метнуо, Лежа Туре, главе не дигнуло! Ондолен се чета покренула, Пред њом пође Шикмановић-Вуче, Западоше у Доње лугове, Да чекају младе Црногорце. Када сјутра дан и зора дође, Јесте добри јунак испануо Од простране ломне горе Црне, Од Превлаке Николин Иване;
Он је Турску чету угледао,
А кад виђе, е утећ' не може,
Он за плећи ножа сакриваше,
И ту њега Турци уфатише, Узеше му пушке обадвије, У лађу га бјеху убачили, И водом га бјеху одвозили; Таде виђи Николин Ивана, Каʼ поштено Турке упитао: „Ко је овђе бего Зотовића?" Турци кажу Суља Џаковића.
Таде виђи Николинʼ Ивана! Он извади свога јатагана, Јатагана испод талагана, Те удари Суља Џаковића, Удари га у прси јуначке, На плећи му јатаган испао, Па он јунак у воду скочио, И за лађу рукам дофатио; Маче Иван, да потопи Турке, Но се Турци преврнут' не даду, Beh тргоше ноже од појаса, На лађу му прсте окидоше; Таде Иван воду подронио; Кад при крају бјеше долазио, На врх воде главу износио; Но је јунак Шикмановић Вуко, Од образа танку пушку пали, И Ивану срце опалио, Иван паде у дно воде ладне. Па ондолен Турци отидоше, Под Жабљак се бјеху увозили, И ту Суљу ножа извадили, И онђе му душа испанула. '')
11) Ово је све истинска истина; а и у осталијем Црногорскијем пјесмама више је историје, него поезије.
Кад утече. Хркотићу Мујо, Кад утече из села Стијене, Посијече три Стијењанина, Војеводу Мекина Синана, И делију Сточков-Радована; Он отиде Спужу на крајину, На сараје на Мећикућића; Ту се бјеше јунак потурчио, Па се Мујо пред Турцима фали,
Да һ изгубит Радојев-Савића И војводу Пејов-Радована.
Оно зачу Радојев-Савићу, Па окупи браћу Божовића, Међу њима јунак говорио: "Хоте, браћо, да се покоримо, „Да врнемо на Стијену Муја, "Да му нашу браћу опростимо. “ Таде рече Мекића Чокета: Чујете л' ме, браћо Божовићи!
- Ја ви дајем Божу вјеру тврду, „Теке дође на Стијену Мујо, То ћу јутро дизат' из Стијене; „Но ако сте браћа од освете, - Да дајемо мито у Тураках, Не ћемо л' му изгубити главу." Па ондолен књигу направише, Послаше је Спужу на крајину А на име Спушку капетану: Ходи, Туре, да се састанемо!” Кад Турчина књига допанула, И он виђе, што му књига каже, Окупио све Мећикућиће, И поведе уз Копито Турке, Па засједе шњима у Пржине; одонуд Савић с Божовић'ма, Па се пита Савић с капетаном:
Знаш ли, Туре, твота добра баба? , Кани оци бјеху пријатељи, „Ходи и ми да се познајемо; Издај мене Хркотића Муја, - Узми блага колико ти драго." Кад то чуо Спушки капетане, Издаде га, ријеч не чинио. Па с' ондолен бјеху раздвојили, А отиде Савић с' Божовић'ма, И западе на Ив Милетића. А кад сјутра дан и зора дође, Сву дружину санак преварио, До сокола Радевић-Шћепана,
Кад погледа друмом зеленијем, Али иде Хркотића Мујо, Напушти га Радевић-Шћепане, Не кће будит' друга ни једнога, Но упали сјајна џефердара, Те погоди Хркотића Муја; За то Мујо ни хабера нема, Но упали бијелу латинку, Ал' му пуста огањ не прифати; Но скочише браћа Божовићи, И на Муја огањ просипаше, А припаде Савовић Мушика, Посјече му главу од рамена, И узеше с Турчина ођело, Па одоше здраво на дворове.
Почешак буне прошив дахија.
Боже мили! Чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друга постане судија,
« PreviousContinue » |