„Ископати чету Црногорци; "Но хајдемо у Доње лугове, „Да чекамо Цеклинске трговце, , Ту ћемо их исто дочекати, „Посјећ ћемо Црногорску главу, „Понијет је на главицу Спушку, "Да се мало уставе Брђани, „Који дају јаде градовима.“ Кад то зачу бего Зотовића, Од страха се у болест метнуо, Лежа Туре, главе не дигнуло! Ондолен се чета покренула, Пред њом пође Шикмановић-Вуче, Западоше у Доње лугове, Да чекају младе Црногорце. Када сјутра дан и зора дође, Јесте добри јунак испануо Од простране ломне горе Црне, Од Превлаке Николин Иване;
Он је Турску чету угледао,
А кад виђе, е утећ' не може,
Он за плећи ножа сакриваше,
И ту њега Турци уфатише,
Узеше му пушке обадвије,
У лађу га бјеху убачили,
И водом га бјеху одвозили;
Таде виђи Николин Ивана,
Каʼ поштено Турке упитао:
„Ко је овђе бего Зотовића?"
Турци кажу Суља Џаковића.
Таде виђи Николинʼ Ивана!
Он извади свога јатагана,
Јатагана испод талагана,
Те удари Суља Џаковића,
Удари га у прси јуначке,
На плећи му јатаган испао,
Па он јунак у воду скочио,
И за лађу рукам дофатио;
Маче Иван, да потопи Турке,
Но се Турци преврнут' не даду,
Beh тргоше ноже од појаса,
На лађу му прсте окидоше;
Таде Иван воду подронио;
Кад при крају бјеше долазио,
На врх воде главу износио;
Но је јунак Шикмановић Вуко,
Од образа танку пушку пали,
И Ивану срце опалио,
Иван паде у дно воде ладне.
Па ондолен Турци отидоше,
Под Жабљак се бјеху увозили,
И ту Суљу ножа извадили,
И онђе му душа испанула. '')
11) Ово је све истинска истина; а и у осталијем Црногорскијем пјесмама више је историје, него поезије.
Кад утече. Хркотићу Мујо,
Кад утече из села Стијене,
Посијече три Стијењанина,
Војеводу Мекина Синана,
И делију Сточков-Радована;
Он отиде Спужу на крајину,
На сараје на Мећикућића;
Ту се бјеше јунак потурчио,
Па се Мујо пред Турцима фали,
Да һ изгубит Радојев-Савића
И војводу Пејов-Радована.
Оно зачу Радојев-Савићу,
Па окупи браћу Божовића,
Међу њима јунак говорио:
"Хоте, браћо, да се покоримо,
„Да врнемо на Стијену Муја,
"Да му нашу браћу опростимо. “
Таде рече Мекића Чокета:
Чујете л' ме, браћо Божовићи!
- Ја ви дајем Божу вјеру тврду,
„Теке дође на Стијену Мујо,
То ћу јутро дизат' из Стијене;
„Но ако сте браћа од освете,
- Да дајемо мито у Тураках,
Не ћемо л' му изгубити главу."
Па ондолен књигу направише,
Послаше је Спужу на крајину
А на име Спушку капетану:
Ходи, Туре, да се састанемо!”
Кад Турчина књига допанула,
И он виђе, што му књига каже,
Окупио све Мећикућиће,
И поведе уз Копито Турке,
Па засједе шњима у Пржине;
одонуд Савић с Божовић'ма,
Па се пита Савић с капетаном:
Знаш ли, Туре, твота добра баба?
, Кани оци бјеху пријатељи,
„Ходи и ми да се познајемо;
Издај мене Хркотића Муја,
- Узми блага колико ти драго."
Кад то чуо Спушки капетане,
Издаде га, ријеч не чинио.
Па с' ондолен бјеху раздвојили,
А отиде Савић с' Божовић'ма,
И западе на Ив Милетића.
А кад сјутра дан и зора дође,
Сву дружину санак преварио,
До сокола Радевић-Шћепана,
Кад погледа друмом зеленијем,
Али иде Хркотића Мујо,
Напушти га Радевић-Шћепане,
Не кће будит' друга ни једнога,
Но упали сјајна џефердара,
Те погоди Хркотића Муја;
За то Мујо ни хабера нема,
Но упали бијелу латинку,
Ал' му пуста огањ не прифати;
Но скочише браћа Божовићи,
И на Муја огањ просипаше,
А припаде Савовић Мушика,
Посјече му главу од рамена,
И узеше с Турчина ођело,
Па одоше здраво на дворове.
Почешак буне прошив дахија.
Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
|