Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит
су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дошо, ваља војевати,
крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати
И прилике различне метати
Виш Србије по небу ведроме;
Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу мјесец се ваташе,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше
Виш Србије по небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут не смједоше. 35
А четврту вргоше прилику:
Виш Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,
три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И из града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,
Мемед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
"Ала кардаш! Чуднијех прилика!
Оно, јолдаш, по нас добро није."
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,
У тепсију зв'језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка.
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема.
Па од јада сви седам дахија
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
К нама брже, хоџе и 'ваизи!
Понесите књиге инџијеле,
„Те гледајте, што нам књиге кажу, „Што ће нама бити до пошљетка. Потекоше хоџе и 'ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,
Дахијама овако говоре:
„Турци, браћо, све седам дахија!
Вако нама инџијели кажу:
„Кад су наке бивале прилике
„Виш” Србије по небу ведроме,
Ев' од онда пет стотин година,
Тад је Српско погинуло царство,
Ми смо онда царство задобили,
„И два влашка цара погубили:
„Константина насред Цариграда
„Украј Шарца, украј воде ладне,
, И Лазара на пољу Косову;
Милош уби за Лазу Мурата,
„Ал' га добро Милош не потуче,
Већ све Мурат у животу бјеше,
- Док ми Српско царство освојисмо, 105 Онда себи везире дозива:
Турци браћо, лале и везири!
, Ја умријех, вама добих царство, "Него ово мене послушајте,
- Да вам царство дуговјечно буде: Ви не мојте раји горки бити, „Веће раји врло добри буд'те; „Нек је харач петнаест динари, „Нек је харач и тридест динари; "Не износ'те глоба ни пореза, „Не износ'те на рају биједа; „Не дирајте у њихове цркве, „Ни у закон, нити у поштење; , Не ћерајте освете на раји, „Што је мене Милош распорио, - То је срећа војничка дон'јела: - Не може се царство задобити, На душеку све дуван пушећи; „Ви не мојте рају разгонити
„По шумама, да од вас зазире,
Него паз'те рају к'о синове,
Тако ће вам дуго бити царство;
Ако л' мене то не послушате,
Већ почнете зулум чннит' раји,
"Ви ћет онда изгубити царство.
„Цар умрије, а ми остадосмо,
И ми нашег цара не слушасмо,
Већ велики зулум подигосмо:
Погазисмо њихово поштење,
• Свакојаке б'једе износисмо,
И на рају глобе навалисмо,
И гријоту Богу учинисмо.
Сад су'наке постале прилике,
, Сад ће нетко изгубити царство;
„Не бојте се краља ни једнога,
Краљ на цара ударити неће,
„Нити може краљевство на царство,
Јер је тако од Бога постало;
„Чувајте се раје сиротиње;
„Кад устане кука и мотика,
Биће Турком по Медији мука,
У Шаму ће каде проплакати,
"Јера ће их раја уцв'јелити.
- Турци браћо све седам дахија!
Тако наши инџијели кажу,
-Да ће ваше куће погорети,
- Ви дахије главе погубити;
Из огњишта пронић' ће вам трава, -А мунаре попаст' паучина,
|