Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!
Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без һурака и без антерија,
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
„Море, брате! кам' пореза наша?"
У по поља Ђорђе сабљу вади,
Зулумћарске одсијеца главе.
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завладо,
И Србију крстом прекрстио,
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
Вако Ђорђе Дрини говорио:
- Дрина водо! племенита међо
"Измеђ Босне и измеђ' Србије!
Наскоро ће и то време доћи,
„Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну полазити!"
Фала Богу, Фала великоме!
Од како је свијет настануо,
Такви зулум није постануо,
Што постаде земљи Шумадији,
Шумадији и земљи Србији
Од Тураках од Биограђанах,
Од четири Турачке дахије:
Од Алије и Кучук-Салије
И Турчина Салим-муселима
И Османа брата Салимова,
А с њима субашах пет стотинах;
Тирани сурода хришћанскога,
По Србији тешки зулум граде,
По Србији и по Шумадији:
Бегођ Срба богатога наше,
На срамоту узимаху благо,
И то Срби опростити һаху.
Али Турци више јаде граде:
Бегођ наше Срба богатога,
У Србина добра коња свога,
Узимљу га Турци без динара,
Узимљу га, паре му не дају,
И то Срби опростити ћаху.
Него Турци виши зулум граде:
Бегођ наше гласита јунака
И на Срба добра џефердара,
Узимљу га Турци без динара,
Узимљу га, паре му не дају,
И то Срби опростити ћаху.
Али Турци виши зулум граде:
Бегођ наше доброга јунака
Од Србије али Шумадије,
Свакојему посјекоше главу,
И то Срби опростити ћаху.
Него Турци виши зулум граде:
Бе нађоше храброга витеза,
На вјеру га прикучују Турци,
Тер му нове муке ударају,
На колац му душу изтрзају,
И то Срби опростити ћаху.
Али Турци виши зулум граде:
Јер све иду по конаках Турци,
Иду силни четири дахије,
Собом воде башах пет стотинах
По Србији и по Шумадији,
Пак ђе нађу Срба зенђилога,
Њему дођу на конаку Турци,
Тер их рани од Митрова дана
До весела дана Ђурђевога,
Рани добро и коње и Турке,
Друкчије му бити не могаше,
Још му љубе на срашоту љубу,
И то Срби опростити ћаху.
Него Турци виши зулум граде:
Бегођ наше лијепу ђевојку
Ал невјесту скоро доведену,
Љубе Турци на срамоту лице,
Док свакојој лице обљубише,
И ту жалост Срби опрашћаху.
Али Турци виши зулум граде:
Има пуно триста ђевојаках,
Вјерене су ал' не привјенчане,
Свакојзи је чедо под појасом,
Што су клети оградили Турци,
То жалосни Срби опрашћаху.
Него Турци виши зулум граде:
На срамоту попадије љубе
У неђељу, кад попови служе.
Фала Богу да је виђет' коме
Тешке муке од душманске руке,
Од Турчина Српског душманина!
Зла зулума, гори нема рашта,
Већ Србима живовања нема.
Дигоше се четири дахије
И с њима субашах пет стотинах,
Сву Србију земљу обредише,
Најпослијед под Тополом доше,
Поред б'јеле војводине куле,
Поред куле Петровића Ђура,
Починуше под Тополом Турци
На широке зелене ливаде,
Ал' 'Борђија два весеља гради:
Брата жени а сестру удаје;
Јована је брата оженио
Испод Саве из касабе тврде
Милом шћерцом Саве од Посавја;
А удаје Јелу сестру драгу
За некога попа Мркоњића;
У кулу је хиљада сватовах,
Тер у кулу пију вино ладно,
Пјесме поју и весеље граде,
Под кулом је коло ђевојаках,
Тер веселе пјесме извођаху,
Међу њима војводина Јела,
Мила сестра из Тополе Бура,
Уз њу стоје два ручна ђевера.
Ал да видиш војводину Јелу,
Колико је красна и угледна!
Све је коло главом надвисила
И дивнијем красом покрасила ;
На њу сјаше свила и кадифа
Од врх главе до зелене траве;
На грло јој три струке ђердана,
Колико је грло у ђевојке,
Што јој није ђердан уфатио,
Би јој стала рука од хајдука.
Ал да видиш Салим-муселима!
|