Он дофати танкога дурбина,
Обрати га војводиној кули,
И угледа коло ђевојаках
Под бијелом војводином кулом
И у коло војводину Јелу,
Пак Турчину очи преграбила,
Но да вели Салим-муселиме,
Он Осману брату говораше:
10 Османе брате од матере!
„Доведи ми војводину Јелу,
„Да јој лице под чадором љубим."
Ал' му тако Осман одговара:
„Прођ се брате Салим-муселиме!
Прођ' се врага и ђевојке младе, "Ми смо страшни зулум учинили По Србији и по Шумадији, „Опрашћају Срби за невољу,
А ти знадеш, мој брате рођени! „Баш црнога из Тополе Ђура, „Пак ти Ђуро опростити не ће, „Но ће прије изгубити главу, „Пак ни тебе добро бити не ће.” Ал' Османа Салим прекорио
И тешко му ријеч бесједио:
О Османе, грђи од ђевојке! „Доведи ми војводину Јелу, , Доведи је, да јој љубим лице; „Ако ли је ти довести не ћеш, "Доиста си гори од ђевојке.“ Скочи Осман на ноге лагане,
Пак закрочи на свога гаврана,
Обрати га војводиној кули;
А кад дође под бијелом кулом,
И ту коло ђевојаках нађе,
Међу њима војводину Јелу,
Код ње стоје два ручна ђевера,
Турски ага Божју помоћ зваше,
Одговара коло ђевојаках:
"Бог и с тобом аго Шумадијнски!"
Ал говори Туре Осман-ага:
- Јели тестир, лијепе ђевојке!
„Јели тестир у коло играти?".
„Тестир ти је, ага, зашто није ?“
Још овако говоре ђевојке:
- Немој нама зулум учинити,
„Играј Туре, колико ти драго.”
Скочи Осман са коња гаврана,
Дофати се кола ђевојаках,
Доброга се дофатио друга,
Баш за руку војводину Јелу,
Два пут колом Осман обратио,
Трећом Јелу за руку повуче,
Примаче је до коња гаврана,
Пак је бачи на гаврана свога.
То гледаху два ручна ђевера,
Ах нека их, црн им образ био!
То нијесу биле мушке главе,
Но су грђи од сваке ђевојке.
Скочи Осман, посједе гаврана,
Добро бјеше Јелу прикучио,
Прикучио тер је придржава,
Пак поћера низ Тополу вранца,
Код Селима под чадором дође,
Даде Јелу Сали-аги своме,
Пак је ага пољубио дивно,
И даде јој Поцерску ракију,
И даде јој купу од ракије,
Да башама послужи ракију;
Пак им служи војводина Јела.
Како коме коју чашу дава,
Сваки Јелу међу очи љуби;
Али вели војводина Јела:
0 за Бога аге Шумадијнске,
„Ако могу свјема бити слуга,
4,Ја не могу свјема бити љуба.”
говори Салим-муселиме:
„А не бој се, војводина Јело!
Ти никоме љуба бити не ћеш
- Нако мене Салим-муселиму,
„Ани мени дуго бити не ћеш,
„Но док сване и огране сунце,
Тадер ћу те двору отправити,
„Да те воде кићени сватови,
- Да те воде, јал како ти драго.“
Ал изиде војводина љуба
На прозоре од бијеле куле,
Пак погледа коло ђевојаках,
Играју ли коло наоколо,
Али кола никаквога нема,
Ни весеља имаху ђевојке,
Hero роне сузе од образа,
А ни Јелу виђет' не могаше,
Пак се јаду била досјетила,
Тер дофати танкога дурбина,
И разгледа Турске чадорове,
Ту лијепу заву угледала,
Бе Турцима служаше ракију,
A просипље сузе од образа.
Листо трчи војводина љуба
Код својијех хиљаду сватовах,
Пак Ђорђију кори господара:
„О Ђорђије, весеље ти црно!
„Тебе Турци сестру одведоше."
Ал кад зачу Петровићу Ђуро,
Скочи Буро, ка да се помами,
Пак припаса сабљу о појасу,
За појас му седам самокреса,
Седам грла, четрнаест зрна,
у руке лати џефердара, За њим Јован Петровићу пође, И он узе од боја оружје:
За појас му двије пушке мале,
У руке везена шишана,
Полећеше пјешке на ногама,
Сви сватови двору остадоше,
А Ђорђија под шатором пође
Са Јованом братом од матере,
Пак Турцима Божу помоћ зваху.
„Бог и с вама, из Тополе Ђуро!"
Ал' говори Петровићу Буро:
„Богом брате Салим-муселиме!
„Пушти мене моју сестру драгу,
„Немој њојзи нагрдити лице,
„На поклон ти моја остра ћорда,
„И даћу ти мога џевердара,
А такога у Србију нема.
На то Турчин не окреће главу.
Опет куми војевода Буро:
,0 Турчине Салим-муселиме!
„Пушти Јелу, не грди јој лице,
А даћу ти мога џефердара,
"И даћу ти моју оштру ћорду,
„И даћу ти добра коња мога,
А такога у Србију нема. "
На то Турчин не окреће главу.
Ал' му трећом Ђуро говораше:
„О Турчине Салим-муселиме!
„Пушти Јелу, не грди јој лице,
„ Све ти дајем, што ти обећајем,
И даћу ти коња Јованова
„И на коња пуни товар блага,
Све цекина жутога дуката.
Одговара Салим-муселиме:
Прођ' с' од мене из Тополе Буро! Благо није ни сребро ни злато, Но је благо, што је срцу драго; "А сад Јелу тебе дати не ћу, „Док не сване и не гране сунце, » Доклен Јели не обљубим лице; Ни тадер је тебе дати нећу,
|