„Но некакву попу Мркоњићу,
„Да је води, ал' како му драго.
Ал се Ђуро љуто насрдио,
Пак окрену пушку џефердара
На Турчина Салим-муселима,
Џефердар му ватру нрифатио,
Не погоди Салим-муселима
Но Османа брата Салимова,
Дернуше га двије синџирлије
У повије међу очи двије,
Саломи му чело на четверо;
Сали-ага вади пушке мале,
Да погуби из Тополе Ђура,
Обије му ватру прифатиле,
Не погоди из Тополе Ђура,
Но Јована брата војводина,
Живо му је срце изгорио;
Ђуро вади седам самокреса,
У Турски их шатар обратио,
и
живу му ватру прифатише:
Ту је седам ага погубио,
Пак је Ђуро сабљу извадио,
На Салима загон учинио,
Ал' је Салим коња уграбио,
Пак узјаха на коња лабуда,
Тер побјеже пољем низ Тополу,
Ђорђија се на муку видио,
Ал' ево ти војводине Јеле:
Османова уграбила вранца,
До Ђорђије тер га привођаше.
Алʼ да видиш Петровића Ђура!
Кад појаха Османова вранца,
За Салимом у поћеру пође,
Тер са ћера низ Тополу равну
С голом сабљом у десници руци.
Колико се Салим препануо!
Брже бјежи војводиној кули,
Еда би га скапулала кула
и у кулу кићени сватови,
Да би њему живот опростио,
Пак је б’јелу кулу уграбио,
А под кулом коња оставио,
Тер утече у бијелу кулу,
Он утече међу сватовима;
У то дође војевода Ђуро,
Пак пред кулом оставио вранца,
Брзо трчи у бијелу кулу
С голом сабљом у десницу руку;
Ал' кад дође на врата од куле,
Ту је свога находио баба,
Ђе од куле затворио врата,
Да сачува Салим-муселима,
Но Ђорђија тако говораше:
„Петре бабо, отвори ми врата!
„Да погубим душманина мога.”
Ал' га стари Петар закумио:
Сине Ђуро, ако Бога знадеш!
Не изгуби Салим-муселима, „Опрости му живот на мегдану.” Ал' овако Ђуро бесједио:
„Петре бабо, отвори ми врата,
„Јере ће ти нестанути главе.
Тако њему Петар одговара:
„Немој синко, војевода Ђуро!
„ Јована си брата осветио,
„И доста си јада учинио,
„То ти Турци опростити не ће.”
Јер не хоће отворити врата,
Тер не може срцу одољети,
У Ђура се срце ражљутило,
Зубом шкрипну, иза гласа викну: „Петре бабо, отвори ми врата,
„Јер ће твоја нестанути глава.”
Не шће Петар отворити врата,
Ногом махну војевода Ђуро,
Ногом махну, тер саломи врата,
Своме бабу одас’јече главу.
А кад виђе Салим-муселиме
Бјежи Турчин проз бијелу кулу,
Пак искочи проз пенџер од куле,
Тако му је враг на помоћ био,
Тер под кулом коња находио,
Пак лабуда коња окрочно,
Тер утече низ Тополу равну,
А за њим је Петровићу Ђуро
На пустога вранца Османова
С голом сабљом у бијелу руку.
Утекоше низ Тополу Турци,
Побјегоше стојну Биограду,
С њима бјежи Салим-муселиме,
И Тополу Турци оставише.
То је било, кад се је чинило,
Ни ту био нит' оком видио,
Но сам чуо, ђе ми другу кажу.
Турчин не ће, ако те не може,
Србин вели: „Да ако ме не ће!”
Сад велимо, да се веселимо,
О Ђорђија, свијетла ти ћорда!
Који знадеш за част и поштење,
И остави спомен вјековити,
Да се знаде, куд си пролазио.
Полећеше два врана гаврана
Са врх Цера изнад Чокетине
Крвавијех кљуна до очију
И крвавих ногу до кољена;
Салећеше у богату Мачву,
Те падоше насред Прњавора
На бијеле Крсманове дворе,
Баш Крсмана кнеза Вуичића.
Ту излази љуба Крсманова,
Излазила, па је говорила:
„Ја два врана, два по Богу брата!
„Јесте л' скоро са Цера планине ?
„Јесте л’ вид’ли цркву Чокешину
у цркви славна игумана, „Игумана Аџи-Костантина? „Јесте л' вид’ли Ћурчју арамбашу, „Који чува страже од Турака „С његовије триста и три друга, „Да не буде робља из Поцерја? , Јесте л' вид’ли мога господара, „А Крсмана кнеза Вуичића? „Јесте л' вид’ли Ваљевца Јакова, „Та Јакова Српског комендата? „Је ли дош'о Ваљевац Јакове? „Је ли дош'о и довео војску? „Је л’ колико војске у Јакова? „Отиш'о је Крсман пред Јакова, „Да дочека војску Јаковљеву, „Под Јаковом коња да привати. „Ђе је Крсман? Вода г' однијела! „Што с’не нађе код својега двора? „Турска ћу се назвати робиња „За живота њему и за здравља; „Мене Турци јесу додијали „Свако вече двору долазећи, , Свако вече и свако ми јутро, "He могу им ватре надавати, „Ја како ћу љеба нам’јесити,
|