Па испусти чашу на синију (Нит' се разби, нит' се проли вино) А пљесну се руком по кољену,
Под кољеном скерлет чоха пуче, И бијела кожа на кољену; На руци му три златна прстена, Та сва три му цркла на прстима; Чупић Стојан грозне сузе проли: У Стојана нема млого друга, Разма цигле двије вјерне слуге, Једно бјеше Сићићу Маринко, А друго је Шуманац Васиљу; Стојан викну двије вјерне слуге: , Слуге моје! брже коње ваше." А он скочи, припаса оружје, Собом Стојан до мркова дође, Па мркову притеже колане, Притеже му четири колана, А и пету ибришим-тканицу, Узду врже, на мркова сједе; Око њега двије вјерне слуге. Вако Чупић рече са мркова: „Браћо моја, Вуица и Јанко! „Будите ми данас у невољи, - Да идемо дочекат Турке." А Вуица гледну на Катића, Катић Јанко у земљу преда се, Јер Катићу мило не бијаше
Бој заметат у земљи незнаној
С мало друштва а с млого Турака,
Друштва мало, а и то невјешто, Не познаје стаза ни богаза, Проли сузе Чупићу Стојане, Сузе проли, па опет говори:
„Браћо моја, Вуица и Јанко!
„Будите ми данас у невољи,
„Данас мене, ја ћу сјутра вама; "Ил' ви пошли ил' не пошли, браћо, Ја ћу један ударит на Турке,
Под срамотом овом остат' не ћhy, „Мрет' ми данас или мрети сјутра, Волим прије о мање гријоте."
Кад погледа војвода Вуица, Та ђе Чупић грозне сузе лије, Вуици се врло ражалило, Па он скочи на ноге лагане, И Чупићу овако говори: „Побратиме Чупићу Стојане!
Нека знадеш, ја те издат' не ћу Са мојијех сто педесет друга; Ко те изд'о, издало га љето! „Бијело му жито не родило!
Стара њега мајка не виђела!
Њим се мила сестра не заклела!"
Пак Вуица викну на дружину: "А на ноге, моји соколови! Брзо своје коње опремајте." Вујо оде од коња алата, Притеже му четири колана, А и пету ибришим-тканицу,
Узду врже, сједе на алата, Око њега сто педесет друга; Ту се Вујо и Стојан састаше.
Срамота се Јанку учинила, Да он јунак од друштва остане, Да остане, и да их издаде, Веће и он на ноге устаде, И долеће до коња ђогата, До ђогата гриве окнивене, Притеже му четири колана, А и пету ибришим-тканицу, Узду врже, на ђогата сједе, Око њега педесет момака. Три војводе заједно пођоше, Три војводе као три сокола, А за њима до двјеста Србина На атима, а под миздрацима, Коно сродно јато голубова; Боже мили, да лијепе ките! С Метковића села полећеше, Пак Богатић село прелећеше, У клијење село долећеше; А кад бише у село Клијење, Чупић Стојан гледну испод руке, ᎪᏗ му Совљак огњем горијаше,
А по њему Турци алакају. Онда Чупић 'вако проговори:
„Браћо моја, Вуица и Јанко!
И ви браћо, двје стотине Срба!
„Оћете ли, да се послушамо:
„Да ми добре коње одјашемо, „Па да с коња збацимо теркије, , Да ми добрим коњма облакшамо; „Да колане коњма притегнемо; „Брзо ћемо с ударит с Турцима: "А немојте жалити теркија, „Ја сам чуо од старијех људи: Онђе нема нигда старјешине, ,Старјешине, ни да судит' може, Који није кадар платит вина - У механи за потребна друга; , Вала Богу! и Бог ми је дао, Ако Бог да, те здраво будемо, „Теркије ћу вама допунити, „И хоћу вас вином напојити; Ако л' који у боју погине, „ Тражићу га, па га саранити, „Лјепо ћу му тело опојати." Кад то чуло дв’је стотине Срба, Сви Стојана одмах послушаше, Па с добријех коња одсједоше, Позбацаше са коња теркије, И колане коњма притегоше, Пак на добре коње усједоше, Потекоше путем пријекијем, На Салашко поље истрчаше. А кад они на друм изиђоше, Турци прошли друмом широкијем, Прошли Турци у богату Мачву,
Око пута преко поља равна
На плочама траву одадрли, Ал' се јоште повратили нису. Кад је Стојан саглед'о друмове, Опет онђе уставио друштво, Па он својој дружини говори: Браћо моја, Јанко и Вуица! „И ви браћо, дв'је стотине Срба! Ја сам ноћас лијеп сан уснио, „Нека знате, наш ће мејдан бити, Ако Бог да, добићемо Турке, Само, браћо, држʼте се јуначки: , Немојте се, браћо препанути; Видите ли то Салашко поље, Колико је дуго и ширико,
Кад се Турци с плијеном помоле, Све ће поље собом закрилити, Ви се, браћо, препанут немојте; Ја сам чуо од старијех људи: Нема смрти без суђена дана, „Ни јунака без првога брата; , Нека знате, ја ћу бити први; "Већ овако да се послушамо: Око главе саруке завијте,
А по Турски сабље припашите,
И по Турски коње разиграјте,
„Да се Турци далек' не осјете,
- Нас је мало, а млого Турака; „Па ајдемо право међу Турке,
Ко нас гође види од Турака,
Свак ће мислит', њима индат иде;
« PreviousContinue » |