Па испусти чашу на синију
(Нит' се разби, нит' се проли вино)
А пљесну се руком по кољену,
Под кољеном скерлет чоха пуче,
И бијела кожа на кољену;
На руци му три златна прстена,
Та сва три му цркла на прстима;
Чупић Стојан грозне сузе проли:
У Стојана нема млого друга,
Разма цигле двије вјерне слуге,
Једно бјеше Сићићу Маринко,
А друго је Шуманац Васиљу;
Стојан викну двије вјерне слуге:
, Слуге моје! брже коње ваше."
А он скочи, припаса оружје,
Собом Стојан до мркова дође,
Па мркову притеже колане,
Притеже му четири колана,
А и пету ибришим-тканицу,
Узду врже, на мркова сједе;
Око њега двије вјерне слуге.
Вако Чупић рече са мркова:
„Браћо моја, Вуица и Јанко!
„Будите ми данас у невољи,
- Да идемо дочекат Турке."
А Вуица гледну на Катића,
Катић Јанко у земљу преда се,
Јер Катићу мило не бијаше
Бој заметат у земљи незнаној
С мало друштва а с млого Турака,
Друштва мало, а и то невјешто,
Не познаје стаза ни богаза,
Проли сузе Чупићу Стојане,
Сузе проли, па опет говори:
„Браћо моја, Вуица и Јанко!
„Будите ми данас у невољи,
„Данас мене, ја ћу сјутра вама;
"Ил' ви пошли ил' не пошли, браћо,
Ја ћу један ударит на Турке,
Под срамотом овом остат' не ћhy,
„Мрет' ми данас или мрети сјутра,
Волим прије о мање гријоте."
Кад погледа војвода Вуица,
Та ђе Чупић грозне сузе лије,
Вуици се врло ражалило,
Па он скочи на ноге лагане,
И Чупићу овако говори:
„Побратиме Чупићу Стојане!
Нека знадеш, ја те издат' не ћу
Са мојијех сто педесет друга;
Ко те изд'о, издало га љето!
„Бијело му жито не родило!
Стара њега мајка не виђела!
Њим се мила сестра не заклела!"
Пак Вуица викну на дружину:
"А на ноге, моји соколови!
Брзо своје коње опремајте."
Вујо оде од коња алата,
Притеже му четири колана,
А и пету ибришим-тканицу,
Узду врже, сједе на алата,
Око њега сто педесет друга;
Ту се Вујо и Стојан састаше.
Срамота се Јанку учинила,
Да он јунак од друштва остане,
Да остане, и да их издаде,
Веће и он на ноге устаде,
И долеће до коња ђогата,
До ђогата гриве окнивене,
Притеже му четири колана,
А и пету ибришим-тканицу,
Узду врже, на ђогата сједе,
Око њега педесет момака.
Три војводе заједно пођоше,
Три војводе као три сокола,
А за њима до двјеста Србина
На атима, а под миздрацима,
Коно сродно јато голубова;
Боже мили, да лијепе ките!
С Метковића села полећеше,
Пак Богатић село прелећеше,
У клијење село долећеше;
А кад бише у село Клијење,
Чупић Стојан гледну испод руке,
ᎪᏗ му Совљак огњем горијаше,
А по њему Турци алакају.
Онда Чупић 'вако проговори:
„Браћо моја, Вуица и Јанко!
И ви браћо, двје стотине Срба!
„Оћете ли, да се послушамо:
„Да ми добре коње одјашемо,
„Па да с коња збацимо теркије,
, Да ми добрим коњма облакшамо;
„Да колане коњма притегнемо;
„Брзо ћемо с ударит с Турцима:
"А немојте жалити теркија,
„Ја сам чуо од старијех људи:
Онђе нема нигда старјешине,
,Старјешине, ни да судит' може,
Који није кадар платит вина
- У механи за потребна друга;
, Вала Богу! и Бог ми је дао,
Ако Бог да, те здраво будемо,
„Теркије ћу вама допунити,
„И хоћу вас вином напојити;
Ако л' који у боју погине,
„ Тражићу га, па га саранити,
„Лјепо ћу му тело опојати."
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
Сви Стојана одмах послушаше,
Па с добријех коња одсједоше,
Позбацаше са коња теркије,
И колане коњма притегоше,
Пак на добре коње усједоше,
Потекоше путем пријекијем,
На Салашко поље истрчаше.
А кад они на друм изиђоше,
Турци прошли друмом широкијем,
Прошли Турци у богату Мачву,
Око пута преко поља равна
На плочама траву одадрли,
Ал' се јоште повратили нису.
Кад је Стојан саглед'о друмове,
Опет онђе уставио друштво,
Па он својој дружини говори:
Браћо моја, Јанко и Вуица!
„И ви браћо, дв'је стотине Срба!
Ја сам ноћас лијеп сан уснио,
„Нека знате, наш ће мејдан бити,
Ако Бог да, добићемо Турке,
Само, браћо, држʼте се јуначки:
, Немојте се, браћо препанути;
Видите ли то Салашко поље,
Колико је дуго и ширико,
Кад се Турци с плијеном помоле, Све ће поље собом закрилити, Ви се, браћо, препанут немојте; Ја сам чуо од старијех људи: Нема смрти без суђена дана, „Ни јунака без првога брата; , Нека знате, ја ћу бити први; "Већ овако да се послушамо: Око главе саруке завијте,
А по Турски сабље припашите,
И по Турски коње разиграјте,
„Да се Турци далек' не осјете,
- Нас је мало, а млого Турака;
„Па ајдемо право међу Турке,
Ко нас гође види од Турака,
Свак ће мислит', њима индат иде;
|