„А када се Турцим' измјешамо,
„Да сви, браћо, Бога поменемо,
, А по једну пушку избацимо,
„Више пушак' немојте бацати,
„Већ тргните сабље од појаса,
- Да кроз Турке јуриш учинимо,
, Пак да Турке одмах расјечемо,
„Расјечемо Турке на буљуке,
Нека не зна један за другога;
Тако ћемо Турке забунити.
Јоште, браћо, да вам ријеч кажем:
„Извадите дрвене чутуре,
„Напијте се Поцерске ракије
, Зарад срца и зарад слободе."
Кад то чуло дв'је стотине Срба,
Сви по Турски главе замоташе,
А по Турски сабље припасаше,
Пак тргоше дрвене чутуре,
И стадоше све два и два пити;
Чупић трже дрвену чутуру,
Па он пије са два побратима.
По једном се пићем обредише,
А по другу пити започеше,
Ал се Турци пољем помолише.
Колика је сила у Турака!
Све су поље собом закрилили,
Они гоне плијен од Совљака:
Седам хиљад бијелих оваца,
Пет хиљада црвенијех коза,
Три хиљаде крава музовнијех,
Шест стотина Мачванских волова;
Стоји блека овац' за јањцима,
Стоји мека јањац’ за овцама,
Века стоји коза за јарићи,
А јарића дрека за козама;
Стоји рика крава за теладма,
А телади мека за кравама;
Бука стоји Мачванских волова,
Не познају својијех чобана,
Види стока, ђе ће путовати,
Паке жали свога завичаја;
А за њима Турци алакају.
Виче Турчин један да другога:
Лакше, Мујо! не умори марве.
, Хоћу, Усо, а да како не ћу;
„ Далеко је Дрини путовати,
„Бојати се Чупића Стојана. “
Турци мисле, нико их не слуша,
Чупић слуша, пак сузе прољева,
Та од јада гледајућ' очима,
Како Турци Српски плијен гоне
У звјерки би срце препукнуло,
А камо ли у живу јунаку!)
Па говори Чупићу Стојане:
, Видиш брате, Јанко и Вуица!
Видите ли сиротињског плјена!
Тко б остао под овом срамотом!"
Па он сарук на очи намаче:
Ајте за мном, како који може.“ Сви саруке на очи нам’коше,
А по Турски копља окренуше,
И по Турски коње разиграше,
Пак сви шуте, ништа не говоре,
Већ одоше на сусрет Турцима:
Најнапријед Стојан на мркову,
За Стојаном Вујо на алату,
За Вуицом Јанко на ђогату,
А за Јанком дв'је стотине Срба.
Овђе вама не има исета.“
Србљи шуте, ништа не говоре,
А када се с Турци измјешаше,
Измјешаше, пак се познадоше,
Тад’ сви Србљи Бога поменуше,
А на Турке огањ оборише;
Од Србаља двјеста пушак'пуче,
Мртвих паде за двјеста Турака;
Од Турака седам хиљад' пуче,
Паде магла од неба до земље,
Нит' се види неба ни облака,
Вишњих јарко помрчало сунце
Од пушчаног праха и олова:
Али Србљи, старе мејданџије,
Више пушак метати не шћеше,
Већ тргоше сабље од појаса,
И к роз Турке јуриш учинише,
Растиснуше Турке на буљуке
Као вуци бијеле јагањце,
Да не знаде један за другога,
Тко ли гине, тко ли задобива.
Турци вичу: „Умети Мухамед!"
Србљи вичу: За вјеру ришћанску
И за славу имена Српскога!“
Кад се двије ударише војске,
Црнобарац Станко харамбаша
На даништу бјеше крај Салаша
С побратимом Нинковић Јовицом
И са побром Латковић Јованом;
Кад стадоше сабље сијевати,
Станко срцу одољет' не може,
Веће они с даништа скочише,
Сваки себе уби по Турчина,
Пак на Турске коње усједоше,
И по пољу Турке поћераше,
Када виђе Чупићу Стојане
Ја у боју Црнобарца Станка,
Чупић њему 'вако проговори:
Бе аферим, Црнобарац Станко!
-Да си синоћ мог брата убио,
„И да си ми дворе запалио,
Та све би ти данас опростио,
Нити би те игда прекорио;
, Проклет био, тко, ти споменуо! Кад си Србљу тако у помоћи. 14)”
14) Станко из Црне баре био је нешто скривио, па побјегао у хајдуке, и била је изишла заповијест, да
Да је коме стати нагледати,
Како Српске сабље сијевају,
Мртве Турске главе зијевају!
Ту не оста Србљин у дружини,
Који Турске не одсјече главе,
Који по дв'је, који по четири,
Војводама ни броја не има.
Сјече Турке од Рогаче Јанко,
Што би Јанко Турак' оставио,
Чупић ради, да гласник не оде:
Сабљом сјече, а мрковом гази,
Другом руком буздованом туче,
На све стране Чупић посла има,
Јер он жели, да гласник не оде.
Од Србаља нитко не погибе,
Разма једно цигло момче младо,
А ни оно не би погинуло,
се не може предати, него да се мора погубити; но
тим се случајем предао и остао на миру.
|