Али смотри токе на Турчину,
Пак не шћеде коња да се држи,
Већ сјах с коња да токе добије,
Па га Србљи у боју згазише;
Ет' тако је лудо погинуло!
Од Турака мало ко утече,
Разма један Мемед-капетане
На ђогату коњу виловноме;
Поћера га Чупић на мркову,
Ћераше се преко поља равна,
Ћераше се за пуно два сата:
Нит му може Мемед измакнути,
Нитʼ га може Чупић престигнути,
Јер је Чупић коња уморио,
Ha Мркову седам грдних рана,
Још се коњма покорити не ће.
Ал' говори Чупић са мркова:
,Потурицо, Мемед-капетане!
, Обазри се, да се огледамо,
- Да видимо, чија је сад Мачва:
Ил' је твоја, ил' ће бити моја,
, Чија ли је од старине била.
Турчин мучи, ништа не говори,
Веће бјежи с главом без обзира.
Опет Чупић њему проговара:
- Јао курво, Мемед-капетане!
Ћераћу те Дрини до обале,
, Док те јунак у Дрину не нагнам, Ја се тебе оканити не ћу;
„Ако ли ми уз Дрину побјегнеш,
, Ћераћу те до града Зворника,
„Да би знао, да ћу погинути,
„Ја те данас оставити не ћу."
Тад се Турчин натраг обазрео,
Десну руку на прси метнуо,
Стојану се до седла поклања:
Богом брате, Чупићу Стојане!
Поклони ми живот на мејдану; , Твоја Мачва, и твоја старина, „Ја се у њу нигда вратит' не ћу; , Нит ћу доћи, нит' ћу завојштити, , већ ћу с тобом у дослуку бити, „Држаћу те како брата свога; Ако л би се у њу кад вратио, Еда Бог да и Мухамед светац,
„Те ја из ње главе не изнијо!"
(Боже мили, чуда великога!
Бе сам Турчин тада себе прокле.)
Ал' се Стојан не би повратио,
Ћер'о би га макар и пјешице;
Али Катић прист'о за Стојаном
На ђогату гриве окнивене,
Па га Катић сустићи не може,
Већ Стојана грлом дозиваше,
Грлом виче, бјелом руком маше:
„Побратиме, Чупићу Стојане!
„Врат' се амо, Бога ти једнога!
"Пуст Турчина једног огласника,
Нека каже Босанском везиру,
Како јесте војску покупио
„Без фермана и без бурунтије
И без рјечи цара честитога;
-Па како је поробио Мачву
- (Нек се вали по Босни каменој),
„Нек' им буле сир и масло купе."
Онда Чупић послуша Катића,
Пак се прође Мемед-капетана,
Поврати се Јанку у Салаша,
Од Турака шићар покупише,
Сиротињски плијен повратише,
А Илију Срба саранише.
Од како је гавран поцрнио,
Није змија гују дочекала,
Као Чупић Мемед-капетана
Ꭹ широку пољу Салашкоме;
Ако ли тко вјеровати не ће,
Нека иде те очима види:
Знати ће се Турска коштурница,
Докле тече сунца и Салаша.
Војску купи Кулин капетане
Крајишнике Турке невјернике,
Који драгог Бога не познају,
Не имају ни вјере ни душе;
Војску води на богату Мачву,
Кудгођ пређе, свуда Србљу прети:
„Ако Бог да те содовуд вратим,
, Хоћу, море, Србље разредити,
Ви Кулина хоћете познати."
Ришћанске га мајке проклињаху:
Тамо иш’о, Кулин капетане,
Тамо ишо, амо не дошао!"
Кулин пређе сву Босну поносну,
Семберију земљу па до Дрине,
Дрину пређе, украј Мачве стаде,
Поред Дрине улогори војску,
Па Србију зове на предају;
Од Србије нико доћ' му не ће,
Већ Кулина у дубину маме;
Више Кулин путоват' не смије.
Иван кнеже Семберији глава,
Он Кулину често одлажаше,
Под чадоре принос доношаше,
Не би л' њему Србљи мирни били;
И тешко се кнеже додворио,
За свашто се умолит могаше,
Мудар бјеше Кулин капетане,
Виђе Кулин, да је кнеже мудар,
Па се Кулин с кнезом побратио:
, Побратиме, оборкнеже Иво!
, Ев' ти јеси Семберији глава,
„А ја јесам над крајином Турском;
„Од сад, кнеже, да се побратимо.”
То рекоше, па се побратише.
Иде Иво двору Поповима,
Па кметове Семберске дозива:
"Не бојте се ропства од Кулина.”
Оде Иван по својој нахији,
Турској војсци таин да саставља.
А Кулин је Иву преварио,
Једно јутро курва поранио,
По васкрсу пред светога Ђурђа,
С војском оде уз ту воду Дрину;
Каде дође Јадру води ладној,
У Добрићу селу освануо.
Добрићане Србље дозиваше:
, Од'те, море, коње приватајте,
„Праву рају нигда робит' не ћу,
„А с хајдуци како начинимо.”
Сви у скупу Добрићани дошли,
Онда Кулин викну на војнике,
|