Турци бритке сабље повадише,
Добрићанске кмете исјекоше:
Седамдесет и четири главе,
Што Србињске исјекоше Турци;
Па Илију кнеза уватише,
И Вилипа попа Добрићкога,
Бијеле им повезаше руке;
А сав Добрић село поробише,
Поробише, ватром попалище,
Заробише триста робињица,
Плијен гоне, а робиње воде.
Савезана и попа и кнеза
Кад ордији Турци доћераше,
Обадва их на коље набише
ружном их смрти поморише, Под чадор'ма робље подјелише.
Ето кнеже из нахије иде,
Таин вуче у Турску ордију
Су својијех дванајест кметова.
Кад се кнеже Турцима прикучи,
Испод руке гледну по ордији,
Ал' се Турска војска ишарала,
Бе је чадор, ту је и робиња.
Виђе кнеже, да је дошло робље,
Колико је срца милостива,
Трипут пада, па он обумира,
Гледајући јада ев' од робља,
Низ образе грозне сузе лије:
- Нуто, браћо, јада од Србије!
, Неђе Турци јесу преварили,
- Те ришћанску славу погазили.”
А кад Иван међу Турке уђе,
Утр сузе, па се силом смије,
Турски Турцим' Бога називаше:
„Добро ти сте, Турци, уранили!
, И добар сте ловак уловили.
- Јесмо, кнеже, не може се љепше." Каде дође Кулинову кнеже,
Кулинову свилену чадору,
Пред Кулином преклони се кнеже,
Па му пође руци и папучи,
Па му Турски Бога називаше;
А Кулин му Бога приваташе.
Па се Кулин с мјеста помицаше,
До себе му мјесто начињаше,
Па му пружа каву са шећером;
Ал' се Иван за невољу смије,
И Кулину 'вако говораше:
Та Кулине, драги побратиме!
„Ни ћу сиђет', ни ћу каве пити,
„Све ћу, побро, тебе поклонити.”
Ал бесједи Кулин капетане:
, Побратиме, оборкнеже Иво!
Биће тебе исе к'о и мене;
„На поклон ти тридесет робиња." Кад то чуо Кнежевић Иване,
Пред Кулином у земљу пољуби: , Вала тебе, Кулин капетане!
А на робљу и на дару твоме. Кад виђеше робиње остале, Та да Иван може помоћ' робљу, Све из једног грла процвиљеше, И до Бога тешко протужише, Па кроз Турке јуриш учинише, Ивану се за скут уватише: 0 Иване и отац и мајко! „Избављај нас, какогоди знадеш, "Не пусти нас ти у Турске руке." Која брати, а која очими.
Иван пође, а робље му не да.
Иван срцу одољет' не може,
Сузе рони, а робиње тјеши:
, Не бојте се, драге сестре моје,
„Ја ћу молит Србље око себе,
"Не би ли вас како избавили.
Оде Иван говорит Кулину:
О Кулине, драги побратиме!
Што ћу ти се нешто замолити,
Хоћеш ли ме, побро, послушати?
„Продај мене свеколико робље, „Ишти пусто небројено благо.” Ал бесједи Кулин капетане: "А мој побро, оборкнеже Иво! „Ти не можеш купит тога робља: "Ја ћу искат, што ти дат'не можеш; 140 „Ти ћеш с робља изгубити главу."
Ал' бесједи Кнежевић Иване:
"А мој побро, Кулин капетане!
Ишти благо све жежено злато,
- Ишти блага, колико ти драго,
„Ти не жали ни мене ни робља."
Узе Кулин цијенити робље:
Даћеш, Иво, пет товара блага.” Иван пред њим у земљицу љуби: „Побратиме, Кулин капетане!
Ево тебе три товара
три товара блага,
Даћеш мене свеколико робље.”
То рекоше, па се погодише.
Узе Кулин бесједит Ивану:
Хоћеш, побро, сад водити робље? 155 , Кад ћеш мене донијети благо? « Вели њему Кнежевић Иване:
"Хоћу, побро, сад водити робље,
Благо ћу ти донијет послије."
Бесједи му Кулин капетане:
Имаш, побро, тврде јамце за се?“
Ал' бесједи Кнежевић Иване:
Ја увијек по три јамца држим:
„Једног јамца Бога великога,
- Другог јамца моју тврду вјеру,
„Трећег јамца: преварит' те не ћу;
Ако ли ми тима не вјерујеш,
- Да имадем и друга четири,
Сва четири господе Турчина :
• Дервиш-агу из града Зворника,
"Мул Амета више Бијељине,
„И Турскога млада книжевника
Из џамије млада мујезина,
Четвртога агу Омер-агу."
Сва четири ту се догодише,
За Ивана тако с ујамчише,
Седмог дана да донесе благо.
Онда Иван покупио лађе,
Па он стаде превозити робље,
Турцима се не да превозити ;
Каде Иван све превезе робље,
Узја Иван дору помамнога,
Па он оде свом бијелу двору,
А за њиме триста робињица.
Када робље свом двору доведе,
Испред двора посадио робље,
Три товара љеба изломио,
И све јесте робљу разгодио,
Па изнесе вина и ракије,
Нарани их љебом бијелијем,
А напоји вином и ракијом.
Кад је Иван робље напојио,
Онда Иван коња посједнуо,
Па поведе све триста робиња,
Одведе их шеру Бијељини.
Кад доведе Бијељини робље,
На конаке робље наредио,
Па им даје ручак и вечеру;
Слуге Иван посла на све стране
По свој својој земљи Семберији,
А на село свако поручује:
|