Турци бритке сабље повадише, Добрићанске кмете исјекоше: Седамдесет и четири главе, Што Србињске исјекоше Турци; Па Илију кнеза уватише, И Вилипа попа Добрићкога, Бијеле им повезаше руке; А сав Добрић село поробише, Поробише, ватром попалище, Заробише триста робињица, Плијен гоне, а робиње воде. Савезана и попа и кнеза Кад ордији Турци доћераше, Обадва их на коље набише
ружном их смрти поморише, Под чадор'ма робље подјелише.
Ето кнеже из нахије иде,
Таин вуче у Турску ордију Су својијех дванајест кметова. Кад се кнеже Турцима прикучи, Испод руке гледну по ордији, Ал' се Турска војска ишарала, Бе је чадор, ту је и робиња. Виђе кнеже, да је дошло робље, Колико је срца милостива, Трипут пада, па он обумира, Гледајући јада ев' од робља, Низ образе грозне сузе лије: - Нуто, браћо, јада од Србије! , Неђе Турци јесу преварили,
- Те ришћанску славу погазили.” А кад Иван међу Турке уђе, Утр сузе, па се силом смије, Турски Турцим' Бога називаше: „Добро ти сте, Турци, уранили! , И добар сте ловак уловили.
- Јесмо, кнеже, не може се љепше." Каде дође Кулинову кнеже,
Кулинову свилену чадору,
Пред Кулином преклони се кнеже, Па му пође руци и папучи, Па му Турски Бога називаше; А Кулин му Бога приваташе. Па се Кулин с мјеста помицаше, До себе му мјесто начињаше, Па му пружа каву са шећером; Ал' се Иван за невољу смије, И Кулину 'вако говораше:
Та Кулине, драги побратиме!
„Ни ћу сиђет', ни ћу каве пити,
„Све ћу, побро, тебе поклонити.” Ал бесједи Кулин капетане: , Побратиме, оборкнеже Иво! Биће тебе исе к'о и мене;
„На поклон ти тридесет робиња." Кад то чуо Кнежевић Иване,
Пред Кулином у земљу пољуби: , Вала тебе, Кулин капетане!
А на робљу и на дару твоме. Кад виђеше робиње остале, Та да Иван може помоћ' робљу, Све из једног грла процвиљеше, И до Бога тешко протужише, Па кроз Турке јуриш учинише, Ивану се за скут уватише: 0 Иване и отац и мајко! „Избављај нас, какогоди знадеш, "Не пусти нас ти у Турске руке." Која брати, а која очими.
Иван пође, а робље му не да.
Иван срцу одољет' не може,
Сузе рони, а робиње тјеши:
, Не бојте се, драге сестре моје, „Ја ћу молит Србље око себе, "Не би ли вас како избавили. Оде Иван говорит Кулину:
О Кулине, драги побратиме!
Што ћу ти се нешто замолити,
Хоћеш ли ме, побро, послушати?
„Продај мене свеколико робље, „Ишти пусто небројено благо.” Ал бесједи Кулин капетане: "А мој побро, оборкнеже Иво! „Ти не можеш купит тога робља: "Ја ћу искат, што ти дат'не можеш; 140 „Ти ћеш с робља изгубити главу."
Ал' бесједи Кнежевић Иване: "А мој побро, Кулин капетане! Ишти благо све жежено злато, - Ишти блага, колико ти драго, „Ти не жали ни мене ни робља." Узе Кулин цијенити робље:
Даћеш, Иво, пет товара блага.” Иван пред њим у земљицу љуби: „Побратиме, Кулин капетане!
Ево тебе три товара
три товара блага,
Даћеш мене свеколико робље.”
То рекоше, па се погодише.
Узе Кулин бесједит Ивану:
Хоћеш, побро, сад водити робље? 155 , Кад ћеш мене донијети благо? « Вели њему Кнежевић Иване:
"Хоћу, побро, сад водити робље,
Благо ћу ти донијет послије."
Бесједи му Кулин капетане: Имаш, побро, тврде јамце за се?“ Ал' бесједи Кнежевић Иване: Ја увијек по три јамца држим: „Једног јамца Бога великога, - Другог јамца моју тврду вјеру, „Трећег јамца: преварит' те не ћу; Ако ли ми тима не вјерујеш, - Да имадем и друга четири, Сва четири господе Турчина : • Дервиш-агу из града Зворника, "Мул Амета више Бијељине,
„И Турскога млада книжевника Из џамије млада мујезина, Четвртога агу Омер-агу." Сва четири ту се догодише, За Ивана тако с ујамчише, Седмог дана да донесе благо. Онда Иван покупио лађе, Па он стаде превозити робље, Турцима се не да превозити ; Каде Иван све превезе робље, Узја Иван дору помамнога, Па он оде свом бијелу двору, А за њиме триста робињица. Када робље свом двору доведе, Испред двора посадио робље, Три товара љеба изломио, И све јесте робљу разгодио, Па изнесе вина и ракије, Нарани их љебом бијелијем, А напоји вином и ракијом. Кад је Иван робље напојио, Онда Иван коња посједнуо, Па поведе све триста робиња, Одведе их шеру Бијељини. Кад доведе Бијељини робље, На конаке робље наредио,
Па им даје ручак и вечеру; Слуге Иван посла на све стране По свој својој земљи Семберији, А на село свако поручује:
« PreviousContinue » |