Турци бритке сабље повадише,
Добрићанске кмете исјекоше:
Седамдесет и четири главе,
Што Србињске исјекоше Турци;
Па Илију кнеза уватише,
И Вилипа попа Добрићкога,
Бијеле им повезаше руке;
А сав Добрић село поробише,
Поробише, ватром попалище,
Заробише триста робињица,
Плијен гоне, а робиње воде.
Савезана и попа и кнеза
Кад ордији Турци доћераше,
Обадва их на коље набише
и ружном их смрти поморише,
Под чадор,ма робље подјелише.
Ето кнеже из нахије иде,
Таин вуче у Турску ордију
Су својијех дванајест кметова.
Кад се кнеже Турцима прикучи,
Испод руке гледну по ордији,
Ал' се Турска војска ишарала,
Ђе је чадор, ту је и робиња.
Виђе кнеже, да је дошло робље,
Колико је срца милостива,
Трипут пада, па он обумира,
Гледајући јада ев' од робља,
Низ образе грозне сузе лије:
„Нуто, браћо, јада од Србије!
„Неђе Турци јесу преварили,
„Те ришћанску славу погазили.”
А кад Иван међу Турке уђе,
Утр сузе, па се силом смије,
Турски Турцим Бога називаше:
„Добро ти сте, Турци, уранили!
И добар сте ловак уловили.
-Јесмо, кнеже, не може се љепше.”
Каде дође Кулинову кнеже,
Кулинову свилену чадору,
Пред Кулином преклони се кнеже,
Па му пође руци и папучи,
Па му Турски Бога називаше;
А Кулин му Бога приваташе.
Па се Кулин с мјеста помицаше,
До себе му мјесто начињаше,
Па му пружа каву са шећером;
Ал' се Иван за невољу смије,
И Кулину ’вако говораше:
Та Кулине, драги побратиме!
. Ни ћу сиђет', ни ћу каве пити,
„Кад си мене тако преварио,
.И без мене ловак уловио;
Хоћеш мене учинити исе,
„Ја без тебе што сам уловио,
„Све ћу, побро, тебе поклонити.”
Ал' бесједи Кулин капетане:
„Побратиме, оборкнеже Иво!
Биће тебе исе к'о и мене;
„На поклон ти тридесет робиња.”
Кад то чуо Кнежевић Иване,
Пред Кулином у земљу пољуби:
Вала тебе, Кулин капетане!
А на робљу и на дару твоме.”
Кад виђеше робиње остале,
Та да Иван може помоћ' робљу,
Све из једног грла процвиљеше,
И до Бога тешко протужише,
Па кроз Турке јуриш учинише,
Ивану се за скут уватише:
О Иване и отац и мајко!
Избављај нас, какогоди знадеш,
„Не пусти нас ти у Турске руке."
Која брати, а која очими.
Иван пође, а робље му не да.
Иван срцу одољет' не може,
Сузе рони, а робиње тјеши:
Не бојте се, драге сестре моје,
Ја ћу молит' Србље око себе,
„Не би ли вас како избавили."
оде Иван говорит' Кулину:
О Кулине, драги побратиме!
„Што ћу ти се нешто замолити,
„ Хоћеш ли ме, побро, послушати?
„Продај мене свеколико робље, „Ишти пусто небројено благо. Ал' бесједи Кулин капетане:
„А мој побро, оборкнеже Иво!
„Ти не можеш купит' тога робља:
„Ја ћу искат’, што ти дат’не можеш; 140 Ти ћеш с робља изгубити главу.”
Ал' бесједи Кнежевић Иване:
А мој побро, Кулин капетане!
. Ишти благо све жежено злато,
„Ишти блага, колико ти драго,
„Ти не жали ни мене ни робља."
Узе Кулин цијенити робље:
„Даћеш, Иво, пет товара блага.”
Иван пред њим у земљицу љуби:
„Побратиме, Кулин капетане!
Ево тебе три товара блага,
„Даћеш мене свеколико робље.”
То рекоше, па се погодише.
Узе Кулин бесједит' Ивану:
Хоћеш, побро, сад водити робље? 155
„Кад ћеш мене донијети благо?«
Вели њему Кнежевић Иване:
„Хоћу, побро, сад водити робље,
„Благо ћу ти донијет' послије. “
Бесједи му Кулин капетане:
Имаш, побро, тврде јамце за се? «
Ал' бесједи Кнежевић Иване:
„Ја увијек по три јамца држим:
Једног јамца Бога великога,
- Другог јамца моју тврду вјеру,
- Трећег јамца: преварит' те не ћу;
-Ако ли ми тима не вјерујеш,
Да имадем и друга четири,
Сва четири господе Турчина :
Дервиш-агу из града Зворника,
„Мул’Амета више Бијељине,
„И Турскога млада книжевника
Из џамије млада мујезина,
„Четвртога агу Омер-агу.”
Сва четири ту се догодише,
За Ивана тако с' ујамчише,
Седмог дана да донесе благо.
Онда Иван покупио лађе,
Па он стаде превозити робље,
Турцима се не да превозити ;
Каде Иван све превезе робље,
Узја Иван дору помамнога,
Па он оде свом бијелу двору,
А за њиме триста робињица.
Када робље свом двору доведе,
Испред двора посадио робље,
Три товара љеба изломио,
И све јесте робљу разгодио,
Па изнесе вина и ракије,
Нарани их љебом бијелијем,
А напоји вином и ракијом.
Кад је Иван робље напојио,
Онда Иван коња посједнуо,
Па поведе све триста робиња,
Одведе их шеру Бијељини.
Кад доведе Бијељини робље,
На конаке робље наредио,
Па им даје ручак и вечеру;
Слуге Иван посла на све стране
По свој својој земљи Семберији,
А на село свако поручује:
|