- Од свакога двора бијелога
- Нека овђе дође старјешина;
- Која жена јесте удовица
- У својему двору старјешина,
- Нек и она Бијељини дође;
„И која је жена нероткиња,
"Нек' и она дође Бијељини."
Кад то чула земља Семберија,
Сва Ивану по ријечи дође;
Кад се свијет слежʼ у Бијељину,
Онда Иван по народу пође,
Низ образе грозне сузе лије,
А оваке ријечи говори:
Ко не има од срца порода,
Ев' сад може срце отворити, Купит сина или милу ћерцу, - Своју душу врћи у чистоту, Нерођено ј' боље нег' рођено; А ко има од срца порода, „Тај нек купи данас још једнога, - Једног сина или милу ћерцу Зарад Бога и заради душе; Који братац миле сеје нема, - Сад је може за благо купити, - Својој души мјесто уватити: „Откупљујте, моја браћо драга!
- Избављајте те Србињске душе - А од Турске од нечисте руке." Кад то чуше Сембери Србињи, Одмах сташе куповати робље,
А Иван им стаде продавати.
Не ће Иван да цијени робља,
Не бил прије саставио благо:
Прода Иван триста робињица,
И састави два товара блага,
А трећега саставит не може:
Трећи товар узајмио блага
Од Омера и од мул Амета.
А кад Иван саставио благо,
Носи благо Кулин-капетану.
Кад је Кулин опазио благо,
То Кулину врло мило било,
Вала тебе, Иво оборкнеже!
„Таког кнеза до Стамбола нема."
Опет Иван Србље сакупио
Пред Бродачку пред бијелу цркву,
Па је Иван Србљем говорио:
„Чујете ли, Србљи браћо драга!
"Оно робље, што сте куповали,
"Немојте га глади поморити,
Већ све оно робље распустите,
Нека иде, куд је коме драго;
„То је, браћо, мала задужбина,
„Откупити робље од Турака,
„Па држати, да код нас робује,
„Већ нек иде, куд је коме драго.”
Кад то чули Србљи свиколици,
Онда они распустише робље,
Оде робље, куд је коме драго.
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна,
Ни Ивану когоди зафали,
А камо ли да Ивану плати.
Иван не ће ни од кога плате,
Ивану ће Ристос Господ платит’,
Када Иван буде на истини.
Полећела два врана гаврана,
Са Мишара поља широкога
А од Шапца града бијелога,
Крвавијех кљуна до очију,
И крвавих ногу до кољена.
Прелећеше сву богату Мачву,
Валовиту Дрину пребродише,
И честиту Босну прејездише,
Те падоше на крајину љуту,
Баш у Вакуп проклету паланку,
А на кулу Кулин-капетана;
Како паше, оба загракташе.
Ту излази када Кулинова,
Излазила, те је говорила:
- Ја два врана, два по Богу брата! - Јесте л' скоро од доње крајине, „Од Мишара поља широкога
„А од Шапца града бијелога?
"Јесте л' видли млогу Турску војску Око Шапца града бијелога
И у војсци Турске поглавице? Јесте л видели мога господара, „Господара Кулин-капетана,
- Кој је глава над сто хиљад војске,
И који се цару затекао,
Да һ' Србију земљу умирити
„И од раје покупит' хараче;
„Да ће Црног Ђорђа уватити
„И жива га цару опремити;
И да ' исјећ Српске поглавице,
, Кој су кавгу најпре заметнули?
-Је ли Ђорђа цару оправио?
"Јел Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулно?
Јел' Цинцара на ватри испек'о?
Јел' Чупића сабљом посјекао?
Јел' Милоша с коњма истргао?
Јел' Србију земљу умирио,
Иде ли ми Кулин-капетане?
"Води л3 војску од Босне поносне? Иде ли ми, хоће л' скоро доћи?
Не гони ли Мачванскијех крава?
Не води ли Српскијех робиња,
„Које би ме вјерно послужиле?
„Кажʼте мене, кад ће Кулин доћи?
Кад ће доћи, да се њему надам?"
Ал бесједе двије тице вране:
„Ој госпођо, Кулинова љубо!
Ради бисмо добре казат' гласе,
„Не можемо, већ каконо јесте:
„Ми смо скоро од доње крајине
„А од Шапца града бијелога
Са Мишара поља широкога,
„Виђели смо млогу Турску војску
„Око Шапца града бијелога,
И у војсци Турске поглавице,
И видели смо твога господара,
„Господара Кулин-капетана,
„И вид`ли смо Црнога Ђорђија
„У Мишару пољу широкоме;
У Борђија петн'ест хиљад Срба,
„А у твога Кулин-капетана,
A
"У њег бјеше сто хиљад Турака.
„Ту смо били, очима гледали,
Кад се двије ударише војске
„У Мишару пољу широкоме,
- Једно Српска, а друго је Турска;
„Пред Турском је Кулин-капетане,
- А пред Српском Петровићу Ђорђе;
- Српска војска Турску надвладала.
Погибе ти Кулин-капетане,
Погуби га Петровићу Ђорђе;
С њим погибе тридест хиљад Турак';
|