Милош Стоићевић и Мехо Оругџијћ.
Закукала сиња кукавица
На главици више Бијељине;
То не била сиња кукавица,
Веће мајка Оругџијћа Меха.
Ако кука, јест јој за невољу:
Синоћ мајка оженила Меха,
А јутрос га на војску опрема,
Остаје му љуба не љубљена,
Нељубљена и незагр.љена;
Мајка Меха на војску опрема
На Прудове Дрини валовитој,
С њиме иде паша Али-паша,
А за пашом сва остала војска.
Али-паша Меха сјетоваше:
О јолдашу, Оругџијћу Мехо!
- Српска војска Дрину воду пређе,
„И пред војском Српске поглавице:
, Прво јесте Лазаревић Луко,
„Који Шапцем комендира градом,
«А на Луку Турске мајке туже,
„Млого их је стари уцв'јелио;
Цинцар Јанко од Орида града,
Који кавге по свијету тражи,
Ђе је кавга, да се онђе нађе;
-А треће је Српска поглавица,
Из Ноћаја Чупићу Стојане,
„Који није пријатељ Турцима;
-Четврто је Српска поглавица,
„Из Поцерја Поцерац Милошу,
„У кога је сабља Кулинова,
-Турцима је паше на срамоту,
- Бога туче, сабљом Турке сјече,
-Не стиди се цара ни везира:
-Оди мудро, не погини лудо,
Сачувај се од душманске руке
- А од Срба Турског душманина;
-Јер ти јеси Бијељини глава,
„А нијеси самој Бијељини,
„Већ си глава над по Босне славне.” 40 Ал` бесједи Оругџијћу Мехо:
Не будали, пашо Али-пашо!
Ево има три године дана,
- Од како је Кулин погинуо
„У Мишару пољу широкоме,
-Сабља му се јесте огласила
„У некаква Поцерца Милоша,
И ја одим и чету проводим,
Кудгођ идем, за Милоша питам;
Волио б' се с њиме удесити,
Нег' царево благо задобити:
- Да покајем Кулин-капетана,
„Да повратим сабљу Кулинову;
„Ако буде Милош преш'о Дрину,
Милоша ћу на мејдан сазвати,
С њиме ћу се данас огледати,
, Макар своју изгубио главу.
Истом они у ријечи били,
Српске страже припазише Турке,
Отрчаше у логор, казаше
Под шаторе Лазаревић-Луки;
А кад чуо Лазаревић Луко,
Хитро скочи у шатору своме,
Пак припаса свијетло оружје;
Уста Луко, пође по логору,
Стаде дизат пјешце и коњике;
Пјешацима ’вако говораше:
„Србљи пјешци! браћо моја драга!
„Притежите за ноге опанке,
„Гарибиље пушке потпрашујте,
Па
у равно поље излазите:
„Силни Турци у поље дођоше,
„Ваља, браћо, дочекати Турке
„На шарене пушке гарибиље.”
Кад пјешаци Луку саслушаше,
Сви притежу за ноге опанке,
Гарибиље пушке потпрашују,
На алаје у поље излазе;
Шарке пушке по средини носе,
А на Турке попријеко гледе
Као вуци на б'јеле јагањце.
Коњицима Луко говораше:
„Коњаници, моја браћо драга!
„Ко је коњик, коње опремајте,
„Сабље паште, колане притежте,
„Па у равно поље излазите:
„Силни Турци у поље дођоше,
, ваља, браћо, дочекати Турке,
„По равну се пољу поћерати,
„На свјетлу се сабљу огледати,
Срамота је побјећ' са мејдана.”
Од коњика најпре Милош чуо;
Па припаса свијетло оружје,
А долеће до коња ђогата,
До ђогата ока шаренога;
Притеже му четири колана
А и пету ибришим-тканцу;
Када Милош ђогу колан стеже,
Ту се ђогат боју осјетио,
Па првијем закопа ногама,
Ногам, копа, а ушима стриже,
Милошу се живо срце смије;
Види Милош на коњу ђогату,
Ђе ће тај дан мејдан отворити,
Наком себе спомен остатавити.
Друго чуо јунак од коњика,
Чупић Стојан из села Ноћаја,
Скочи Чупић у шатору своме,
И припаса свијетло оружје,
Па долеће до коња дората,
Који ваља купије дуката,
А Чупића стоји без динара,
Јера га је Чупић задобио
Од Турчина Пејза Мехмед-аге,
Па га јаше Турком на срамоту;
Притеже му четири колана
А и пету ибришим-тканицу.
Треће чуо Богићевић Анта
Од Лознице, од бијела града,
Скочи Анта у шатору своме,
И припаса свијетло оружје,
Па долеће до коња мркова,
Притеже му четири колана
А и пету свилену тканицу;
Узде вргли, а на коње сјели.
Луко силну искупљаше војску,
Искупљаше пјешце и коњике,
А војводе војске очекују.
Под Милошем смиром ђогат не ће,
Већ Милоша забољела рука
Устежући виловна ђогата,
Кад с Милошу веће додијало,
Он с’ обазре на оба рамена,
'Вако рече двије, три ријечи:
„Браћо моја, пјешци и коњици!
Ви хајдете, како ви можете,
А ја одо, како ђогат хоће:
'Богат ми је боја пожељео,
Моја десна засилила рука,
-Рада се је с Турцима играти,
При појасу сабља ожедњела,
„Пожељела крви од јунака;
|