Милош Стоићевић и Мехо Оругџијћ.
Закукала сиња кукавица На главици више Бијељине; То не била сиња кукавица, Веће мајка Оругџијћа Меха. Ако кука, јест јој за невољу: Синоћ мајка оженила Меха, А јутрос га на војску опрема. Остаје му љуба не љубљена, Нељубљена и незагр.љена; Мајка Меха на војску опрема На Прудове Дрини валовитој, С њиме иде паша Али-паша, А за пашом сва остала војска. Али-паша Меха сјетоваше: О јолдашу, Оругџијћу Мехо!
- Српска војска Дрину воду пређе,
И пред војском Српске поглавице: „Прво јесте Лазаревић Луко,
Који Шапцем комендира градом, А на Луку Турске мајке туже, Млого их је стари уцв'јелио;
А друго је Српска поглавица,
• Цинцар Јанко од Орида града, Који кавге по свијету тражи, Ђе је кавга, да се онђе нађе; -А треће је Српска поглавица, „Из Ноћаја Чупићу Стојане, „Који није пријатељ Турцима; - Четврто је Српска поглавица, -Из Поцерја Поцерац Милошу, „У кога је сабља Кулинова, Турцима је паше на срамоту, Бога туче, сабљом Турке сјече, - Не стиди се цара ни везира: „Оди мудро, не погини лудо, , Сачувај се од душманске руке „А од Срба Турског душманина; „Јер ти јеси Бијељини глава,
„А нијеси самој Бијељини,
Већ си глава над по Босне славне. " 40
Ал бесједи Оругџијћу Мехо:
- Не будали, пашо Али-пашо!
Ево има три године дана,
Од како је Кулин погинуо
, У Мишару пољу широкоме, -Сабља му се јесте огласила "У некаква Поцерца Милоша,
И ја одим и чету проводим,
„Кудгођ идем, за Милоша питам; Волио 6' се с њиме удесити, Her'
„Да покајем Кулин-капетана,
- Да повратим сабљу Кулинову;
Ако буде Милош преш'о Дрину,
- Милоша ћу на мејдан сазвати, С њиме ћу се данас огледати, , Макар своју изгубио главу." Истом они у ријечи били, Српске страже припазише Турке, Отрчаше у логор, казаше Под шаторе Лазаревић-Луки; А кад чуо Лазаревић Луко, Хитро скочи у шатору своме, Пак припаса свијетло оружје; Уста Луко, пође по логору, Стаде дизат пјешце и коњике; Пјешацима 'вако говораше:
Србљи пјешци! браћо моја драга! Притежите за ноге опанке, „Гарибиље пушке потпрашујте, Па у равно поље излазите:
Силни Турци у поље дођоше, „Ваља, браћо, дочекати Турке , На шарене пушке гарибиље.” Кад пјешаци Луку саслушаше, Сви
притежу за ноге опанке, Гарибиље пушке потпрашују, На алаје у поље излазе; Шарке пушке по средини носе, А на Турке попријеко гледе Као вуци на б'јеле јагањце. Коњицима Луко говораше:
„Коњаници, моја браћо драга!
Ко је коњик, коње опремајте,
- Сабље паште, колане притежте, „Па у равно поље излазите: „Силни Турци у поље дођоше, „Ваља, браћо, дочекати Турке, , По равну се пољу поћерати, „На свјетлу се сабљу огледати, , Срамота је побјећ са мејдана." Од коњика најпре Милош чуо; Па припаса свијетло оружје, А долеће до коња ђогата, До ђогата ока шаренога; Притеже му четири колана А и пету ибришим-тканцу; Када Милош ђогу колан стеже, Ту се ђогат боју осјетио,
Па првијем закопа ногама,
Ногам копа, а ушима стриже, Милошу се живо срце смије; Види Милош на коњу ђогату, Бе ће тај дан мејдан отворити, Наком себе спомен остатавити. Друго чуо јунак од коњика, Чупић Стојан из села Ноћаја, Скочи Чупић у шатору своме, И припаса свијетло оружје, Па долеће до коња дората, Који ваља купије дуката, А Чупића стоји без динара,
Јера га је Чупић задобио Од Турчина Пејза Мехмед-аге, Па га јаше Турком на срамоту; Притеже му четири колана А и пету ибришим-тканицу. Треће чуо Богићевић Анта Од Лознице, од бијела града, Скочи Анта у шатору своме, И припаса свијетло оружје, Па долеће до коња мркова, Притеже му четири колана А и пету свилену тканицу; Узде вргли, а на коње сјели. Луко силну искупљаше војску, Искупљаше пјешце и коњике, А војводе војске очекују.
Под Милошем смиром ђогат не ће, Већ Милоша забољела рука Устежући виловна ђогата, Кад с Милошу веће додијало Он с обазре на оба рамена, Вако рече двије, три ријечи: „Браћо моја, пјешци и коњици! Ви хајдете, како ви можете, А ја одо, како ђогат хоће: 'Богат ми је боја пожељео, Моја десна засилила рука, Рада се је с Турцима играти, При појасу сабља ожедњела, Пожељела крви од јунака;
« PreviousContinue » |