„Ја отидо, да сабљу напојим!
Да напојим крви од Турака."
То изрече Поцерац Милошу,
А богату попусти дизгене;
Тад се слеже ђогат преко поља,
А за њиме Чупић на дорату,
Доро ђогу не да одмакнути,
На сапи му главу наслонио;
За Чупићем Богићевић Анта
На мркову коњу виловноме,
Мрков не да дору одмакнути,
На сапи му главу наслонио.
Три војводе у једно одоше,
Боже мили! срца слободнога!
Помислише на старе јунаке,
Како ваља мријет на мејдану,
Њих тројица пред двадест хиљада!
И далеко сусретоше Турке,
Вако с Турци кавгу заметнуше:
Њих тројица три пушке бацише,
Од Турака двадест хиљад пуче:
Војводама Бог и срећа даде,
Ни једна им ране не зададе;
Ал војводе старе мејданџије
Више пушак метати не шћеше,
Већ тргоше сабље од појаса,
Сташе збијат Турке у буљуке.
А заосто Лазаревић Луко,
Па се Луко пред логором креће
Преко поља кано и планина,
Далек бјеше Оругџијћу Мехо, Далек бјеше пред својом ордијом, 1. На ђогату коњу виловноме;
Под њиме се ђогат помамио,
Преко себе бјелу пјену баца;
Турчин носи сабљу у зубима,
Па се Српској прикучује војсци;
Да се Турчин Срба докопао,
Не би ни он главе изнесао,
Ал' би доста јада починио,
И Српскијех мајки уцв'јелио;
Опази га Поцерац Милошу,
Па говори Анти и Стојану:
„Чујеш брате, Анто и Стојане!
Вас двојица Турке узбијајте,
Сад ће вама наша браћа доћи,
, Виђећете јада од Турака;
„А ја одо на коњу ђогату,
„Да повратим ону потурицу,
- Да нам каква квара не учини,
„Да Србинске мајке не уцвјели,
, Свака мајка рада виђет' сина."
То изрече Поцерац Милошу,
Трже сабљу у десницу руку,
Лако пође, па Меха престиже,
Па са сабљом њега повраћаше,
И овако њему говораше:
Стан, Турчине, куд си насрнуо?
Видиш, море, да си погинуо.
Ал' се Турчин не да повратити.
По равну се пољу поћераше,
На чарку се збиља ишћераше.
Двије војске стале, те гледале,
Бе с јунаци по мејдану гоне,
Па се ђешто из пушака туку,
Један другом ране не задаје
(Двије војске стоје, те гледају,
Кој ће коме очи преварити);
А кад мале пушке поизбаце,
Обојица коње зауставе,
Пушке пуне, са коња говоре,
Један другом љуте јаде даје;
"Вако рече Оругџијћу Мехо:
„Море влаше! из које си наје?
Како ли се зовеш по имену?
„Имадеш ли остарјелу мајку?
Јеси ли се, море, оженио?
„Постаће ти мајка кукавица,
Остаћети љуба удовица;
С киме си се данас поћерао.”
Бесједи му Поцерац Милошу:
Што ме питаш море потурицо?
„Ја имена свога крити нећу:
Ја сам с врха Шабачке нахије,
Из Поцерја Поцерац Милошу,
„Код кога је сабља Кулинова;
• Стара ме се нагледала мајка,
- Младога ме мајка оженила,
, Вјерне сам се љубе наљубио,
Турских сам се глава насјекао,
Свом сам срцу жељу испунио,
Већ не желим свијет промјенити;
Веће, море, млада потурицо!
Ти окле си, из кога ли града?
Како ли се зовеш по имену?
Је ли тебе у животу мајка?
- Да се ниси скоро оженио?
Постаће ти мајка кукавица, Остаће ти була не љубљена; С киме си се данас поћерао.” Бесједи му Оругџијћу Мехо:
- Ни ја, влаше, имена не кријем; Ја сам, море, исред Бијељине,
- Којино сам Бијељини глава,
, Панцирлија над по Босне глава;
- Ево има три године дана,
- Од како је Кулин погинуо
У Мишару пољу широкоме,
- Сабља му се јесте огласила
У некаква Поцерца Милоша;
И ја ходим, и чету проводим,
Кудгођ идем, за Милоша питам,
Волио 6' се с њиме удесити,
царево благо задобити: , Да покајем Кулин-капетана, И повратим сабљу Кулинову: Ала, ала! милом Богу вала! Ето, влаше, сад се удесисмо У по поља свјету на видику,
, Сад ћемо се, море, огледати.
Кад то чуо Поцерац Милошу,
Главом ману, зубима шкргутну:
Ти си, Мехо, ми ти нену!
joy
За ме питаш, а ја тебе тражим;
Жена био, тко ти побјегао!"
Намјери се ђетић на ђетића,
Па на сусрет коње потекоше,
Трже Милош сабљу у десницу;
Ћаше Милош дочекати Меха
На десницу и на оштру сабљу,
Нека виде војске обадвије,
Како ђетић од Србије сјече;
А кад виђе Оругџијку Мехо,
Препаде се, да га Бог убије!
На далеко свог коња устави,
Па потрже двије пушке мале,
Нанишани обје на Милоша,
Обадв'јема живу ватру даде,
Обје пукле, остануће пусте;
Ал' Милошу Бог и срећа даде,
Ни једна му ране не зададе,
А кад виђе Оругџијћу Мехо,
Бе остаде Милош на ђогату,
Препаде се, срамота га било!
Па он од стра` обје пушке баци,
Даде плећа бјежат у ордију.
Њега ћера Поцерац Милошу
На ђогату коњу виловноме:
- Стани, море, Оругџијћу Мехо!
|