„Обазри се, да се огледамо,
„ Срамота је бјежат са мејдана; „Није шала, двије војске гледа." Ал' се Турчин не см’је обазрети, Веће бјежи с главом без обзира. Злу се Милош послу домислио: Он потеже пушку кубурлију, Пушци Милош живу ватру даде, Пуче пушка, запјева Милошу, Оругџијћу на жалост одјекну; Враг догоди, те Меха погоди. Поче Мехо дремат' на ђогату, А Милош му стаде говорити: „Море Мехо! Је л' ти мало пића? Млого га сам тако напојио,
Па кад заспи, више се не диже."
Ману Милош сабљом и десницом, Према себе ударио Меха
На довату по бијелу врату, У једном му одсијече главу. Кад погибе Оругџијћу Мехо, Остали се препадоше Турци,
Од све војске погибе им глава; Онда Србљи у глас повикаше, А на Турке сложно ударише. да се коме стати нагледати Како Српске сабље сијевају, Мртве Турске главе вијевају. Ту не оста Србин у дружини, Који Турске главе не одсјече.
Од Србаља мало тко погибе, Од Турака мало тко утече; Изгибоше Турске поглавице; Погибе им хоџа из Стамбола, Који благе р’јечи говораше, био опремио,
Да по земљи благе збори р’јечи, Не би л' како земљу умирио;
С њим погибе еван'ест поглавара; Утече им паша Али-паша,
Утече им шеру Бијељини. Весели се, под Цером Поцерје! Којено си ги’јездо соколово: Кад Србину буде за невољу, У тебе се по соко излеже, Те Србину буде у помоћи. Весели се, Милошева мајко, Ти, која си Милоша родила. Весели се, Поцерац Милошу! Десна ти се посветила рука! Која знаде погубити Меха, Свим Турцима раброг поглавара, А Србима свима душманина. Весели се, Поцерац Милошу! Дуго ти се име спомињало: Докле текло сунца и мјесеца!
Затјече се паша Али-паша У Зворнику у својему граду На ћитапу своме алкурану: «Ој да би ме не родила мајка „Ни влахиња ни млада Туркиња, „Већ кобила, која хата мога, „Хоћу силну покупити војску По Зворнику и по Мулалуку;
„Па ћу звати пашу Сребрницу, - Херцеговце соколове Турке, „Мостаране до мора јунаке; Па ћу звати млоге капетане, „Крајишнике љуте убојице,
четири санџак-алајбега,
, Седам паша са седам санџака, «И осмога пашу учтуглију;
,Кад сакупим војску у Зворника, Поградићу орахове шајке,
Шајке лаке, орахове лађе, У Зворнику, у мојему граду,
„Па ћу шајке спустити низ Дрину,
пред војском покрај Дрине поћи,
- С војском сићи до поља Тичара, „На Тичару с војском Дрину прећи, „На Лозницу хоћу ударити,
, На Лозницу, моју ђедовину, „Коју ми је ђеде освојио, У Косову пољу задобио,
У Косову на свијетлу сабљу, -Па од мене Раци преотеше, „Преотеше на љуту срамоту „Код мојијех пет стотина кмета; „Сад ја кмета немам ни једнога. -Мислим сјести у б'јелу Лозницу -До Илијна ил` до Пантелијна; „А кад сједнем у бјелу Лозницу, „Поватаћу влашке поглавице: Јакова ћу на колац набити,
„А Луку ћу жива одерати,
- Милоша ћу с коњма истргати,
Чупића һу бритком сабљом посјећ,
Цинцара ћу на ватри спалити;
Кучку курву Богићевић-Анту,
„Који ми је Јадар посвојио
И под своје крило приватно, -Хоћу њега на коло вргнути. „Ја не могу рала уватити, Нит' умијем орат' ни копати, -Веће хоћу тако урадити, -Да би своју изгубио главу;
"Већ с Овако живљети не може.”
To говори, ал Бога не моли, Већ окрете силну купит' војску По Зворнику и по Мулалуку: Књигу пише, посла Сребрници, Другу посла на Херцеговину, Трећу посла бијелу Мостару На Мостарце до мора јунаке, А четврту Босанском везиру, Учтуглији паши Кукавици; Пету посла у крајину љуту, На тридесет и три капетана; Шесту посла, брате, на четири, На четири санџак-алајбега; Седму посла ев' књигу клетвену На Бошњаке Турке Мусломане, На мечете и на све џамије,
На све хоџе и на мујезине:
„Ко је Турчин и Турског племена,
„Те га јеста Туркиња родила
„И Турскијем мл’јеком задојила,
Те вјерује свеца Мухамеда,
Нек се диже тући ђаурина:
, Баури нам тешко додијаше,
„Нашег цара прво уцв'јелише, „Уцв’јелише, за срце ујеше:
- Двије њему земље освојише: „Ођунлију и Маћедонију; „Исјекоше Турке јењичаре, „Јењичаре, цареве синове, „А градове б'јеле поурваше,
« PreviousContinue » |