„Душе не ће виђет' Божјег лица:
„Сиротиња с нас муке допада.”
Ту му дође Поцерац Милошу,
Крвава му сабља до балчака
И десница до рамена рука,
Сијекући око града Турке,
Милош тјеши Богићевић-Анту:
, Ја мој брате, Богићевић-Анто!
„Немој тужит, не плаши Србова,
, Еда Бога и Богородице!

Како смо се побили с Турцима,

235

240

Ево има шест година дана,

, Бегођ смо се с Турцим' ударили,

245

Свагђе јесмо Турке разбијали:

„Добре коње у срму облисмо,

Ꭹ

„У скерлет се чоху обукосмо,

Све од Турак, што смо добивали;
Еда и сад Турке разбијемо,

„Од Турака шићар добијемо!"

250

Ал' бесједи Богићевић Анто:

"А мој брате, Поцерац Милошу!

- До сад смо се с Турцим' ударали,

„Кад на Турке огањ оборимо,

255

Одмах почну Турци узмицати, „А сад Турци узмакнути не ће; , Је ли бојак три бијела дана? - Је ли ово ватра без престанка? , Ништа Турци узмакнути не ће, Већ се ближе прикучују граду, , На Лозницу нагло ударају:

260

- Сад ће Турци Лозницу отети,
Ми војводе главе погубити,

, Сиротиња муке допаднути.
Слатки Бого! што ли ћу ти јако?"
Ал' ето ти Бакал Милосава,

265

Крвава му сабља до балчака

И десница до рамена рука,
Сијекући око града Турке,
Бакал кара обје војеводе:

270

- Не будал'те, двије војеводе!

"Ил сте луди, ил' сте се препали? Што се, болан, 'нако не владате,

с старе војводе владале?

Ко су

Ђе је вама дивит и хартија?

„Што ви ситну књигу не пишете,
„Не пишете, па је не шаљете
„Бјелу Шапцу, Лазаревић Луки,
„Комендату од Шапца бијела,
- Нек вам даде индат у Лозницу?
, Другу пиште, Чупићу пошљите,
„Трећу пиште шеру Парашници
, Голом сину Зеки буљубаши:
„Та они су на гласу јунаци,

Њих се боје сви Турци Бошњаци;
„Ако нама од њих помоћ дође,
- Нека знате, разбићемо Турке."
Кад то чуо Богићевић Анто,
Та онда се пера осјетио.
Узе Анто перо и хартију,
Дркћу руке, писати не може,

275

280

285

290

Веће даде Поцерцу Милошу:
- Нај ти, побро, Поцерац Милошу!
„Нај ти, побро, перо и хартију,

Књн игу пиши, ја ћу говорити.” Узе Милош дивит и хартију, Милош пише, а говори Анто. Вако Анто у књизи говори: , Господару, Лазаревић Луко! Ја из Шапца Српски комендате! „Или чујеш, болан ил' не чујеш? , Или за нас хајеш, ил' не хајеш? На Лозницу Турци ударили И прве нам шанце освојили

И по њима адет поставили

(По бедену удрили барјаке),

у њима амаз проучили, А Лозницу града опасали; „Нагло Турци на град ударају, За беден се рукам' приватају, "Лозница се из темеља креће, "Хоће Турци Лозницу узети. Да ти видиш, Лазаредић Луко, - Ја каква је сила у Турака!

,

„И какви су коњи у Турака!
"Још да Турци пију рујно вино,
„Рујно вино јал' бистру ракију,
„Би нагнали своје добре коње,
„Би Лозници на беден скакали;
„Ал' не пију вина ни ракије,
-Па уздама коње пометају.

295

300

305

310

315

320

,

- Дај нам индат до неђеље прве, Ако ли нам не дадеш индата,

- Ја индата до неђеље прве,

Када буде у свету неђељу,

"Ја ћу Турцим' предати Лозницу:
Бранити се више не можемо."
Оде књига Шапцу бијеломе.
Учи књигу Лазаревић Луко,
Учи књигу, грозне сузе лије;
Другу Луко на кољену пише,
Те је шаље бијелој Лозници,

А на руке
Богићевић-Анти
И свом побру Бакал-Милосаву
И Милошу, крилу од Поцерја:
„Чујете ли, до три војеводе!
-Браните се, не дајте Лознице
Ја у Турке у проклете руке,
- Не дај града без велика јада,

325

330

335

340

„Без прољева крви од Србина; „Не ће проћи три бијела дана,

Стићи ће вам помоћ са свих страна,
Виђећете јада од Турака."

Оде књига бијелој Лозници.
Оде Луко друге књиге писат':
Прву пише, шаље у Љешницу
Ев' из Борка Симеуну кнезу:
„ Симеуне, Биојоградски кнеже!
Не распусти Бијоградске војске,
У Љешници дочекаћеш мене:
"Лозница нам у невољи цвили,

345

350

99

Ваља дават индат у Лозницу -И Србињске избављати душе „Од Турака из нечисте руке. Другу пише, те Чупићу шаље: О Чупићу, змају из Ноћаја! „Војску купи, хајде у Љешницу, , Лозница нам у невољи цвили. Трећу пише, шале Парашници, Голом сину Зеки буљубаши: „Голи сине, буљубаша Зеко! „Дед устани и голаће крени, „Да си брзо у бјелу Љешницу, , Лозница нам у невољи цвили. Трећу пише, те Катићу шаље: "О војводо, Катић Симеуне! Деде крени твоје Прекодринце, , Ти си џаба госпоство добио, , Сад ћ' у тебе срећу окушати; - Да си брзо у Љешницу бјелу, Лозница нам у невољи цвили, Онђе ћу те виђет' код Лознице, "Онђе ћу ти љебац поклонити. Кад Чупићу ситна књига дође, Чупић учи, грозне сузе лије, Главом маше, зубима шкргуће, Јер је Чупић тешко обољео, И тешко га болест обрвала Па се коња држати не може. Викну Чупић слуге и дворане: „Чујете ли, моје вјерне слуге!

355

360

365

370

375

380