Трчте боље по богатој Мачви, - Поздравите моје буљубаше: "Побра Луку, Јосиповић Перу, С Богатића Ковић Михаила, » А од Дрине Бјелић-Игњатију, "И поздравте Срдана Илију; „Моји момци, лави одабрани! „Јаш'те коње, хајте у Љешницу,
, Војску куп'те по богатој Мачви, -Хајте листом у Љешницу б'јелу:
Лозница нам у невољи цвили.
Буљубаше кад чуше Чупића,
Сви скочише на ноге јуначке,
И по Мачви војску покупише,
Без Чупића лавови одоше,
Луко купи око себе војску
Ја по Шапцу и около Шапца,
По Посављу око воде Саве,
По Тавнави и по Поцерини;
На мах Луко покупио војску.
У Љешницу шанцу дојездише
Једног сата а једног минута,
Поглавице уједно дођоше
У по с' ноћи онђе састадоше.
Једнако је бојак на Лозници:
Пушке праште, а топови гуде,
Испод неба лијећу лубарде:
Све баљемез баљемеза виче,
А лубарда лубарду дозива.
Ту Србињи спавати не могу:
Уста Луко, пође по логору,
Па он себе зове поглавице:
Чујете ли, Српске поглавице! „И ви браћо, мали и велики! „Послушајте, што ћу бесједити: Ако Бог да и Богородица, Те се сјутра с Турцим' ударимо, - Дете, браћо, да се не издамо: Ко издао, издало га љето! „Бијело му жито не родило! Стара њега мајка не виђела!
, Њим се мила сетра не заклела! „Јоште, браћо, да вам ово кажем: Који би што у боју добио, - Да добије везирево благо, „Нека другу не даде исета, Проклет био, ко од њег искао! Свако себе нек шићара тражи. „Хајте, браћо, бијелој Лозници, , Оно ; тежак бојак без престанка. ј' То рекоше, на ноге скочише, Сви коњици коње посједоше, А пјешаци пушке докопаше; Све с' коњици по два поређаше, А пјешаци по два загрлише; Поглавице напријед пођоше. Из Љешнице у по ноћи пошли, Па на Јадар воду ударише, Док Србињи Јадар пребродише, Први Србљи у Руњане дошли,
Још посљедњи Јадар прелажаху,
У Руњаним ишчекат се хоће
Код студене воде Теферича
У Руњанским зеленим шљивицим',
Ту по ладу попадала војска:
Ко с угријо, водом с разлађује,
Ко је жедан, ладну воду пије,
Ко водицу, ко љуту ракију;
Пјешадија у пушке загледа,
А коњици колане притежу,
На Лозницу попријеко гледе.
Опет Луко пође по логору,
Стаде Луко разређиват војску,
Куд ће који уд'рит' поглавара,
Вако рече Лазаревић Луко:
О из Борка кнеже Симеуне!
Ти удари јунак од Истока,
Од Истока са својега сента,
Уза Штиру, уз воду студену 1");
„А бимбаша, Катић Симеуне!
Ти удари пољем од Липнице,
„Ту ћ' у тебе срећу окушати.
h'
-Голи сине, Зеко буљубаша!
- Добро чувај брда и Гучева,
, Утећи ће у планину Турци;
„А ја одо с мојом кумпанијом
16) Овђе се познаје, да је слијепац ову пјесму спјевао, јер Штира тече до Лознице од Југа к Сјеверу, а испод Лознице се савија, па иде готово управо к Западу.
Од куда су понајтјешњи кланци,
„Од Запада покрај воде Дрине.
Ви Мачванске чујте буљубаше!
Чупићеви лави изабрани!
Кад Чупића међу вама нема,
Ви хоћете друмом ударити,
„Ево друмом најнапред на Турке:
„ Ви најприје заметните кавгу,
„Нека буде сваколика кавга
На онога Срдана Илију,
„И нек буде срећа Срданова."
То рекоше, па се посулише,
Сваки своју страну разматраше;
Ал' је мука на бој ударити.
Турци бију једнако Лозницу,
Три војводе по Лозници оде,
Ев' погледа Милош у Руњане,
Милош најпре Србе опазио,
Па дозивље Богићевић-Анту:
„Побратиме Богићевић Анто!
Кака ј војска по брдим Руњанским? „Ако оно Турцим индат иде,
„И још оно буде Турска војска,
Нико не ће остат' од Србина,
Српска ће се св'јећа утрнути;
Ако лоно буде Српска војска,
„Тере нама сада индат стигне,
, Сад ћеш виђет' јада од Турака.
- Деде узми дурбин од биљура,
"Не би л војску на дурбин познао.
Узе Анто дурбин од биљура,
У шљивике Руњанске погледа,
И познаде, да је Српска војска,
И познаде Лазаревић Луке;
А кад позна Богићевић Анто,
Он казује Милошу Поцерцу:
О Милошу! нама индат дође!
Ено Луке славна комендата.
Онда рече Поцерац Милошу:
, Побратиме, Богићевић Анто!
"Ти обуци све Турске хаљине,
И ти узми три, четири друга,
Кроз Турску се војску прокрадите,
Па идите у Руњанске башче:
Ако Србља буде са јабане,
Та не знаду од куд удрит ваља,
Ваља тебе уредити војску."
Кад то чуо Богићевић Анто,
Узе Анто три, четири друга,
Обукоше све Турске хаљине,
Па на добре коње посједоше,
Кроз Турску се војску прокрадоше
И одоше баш пред Српску војску.
Кад с' машише брда Руњанскога,
Од Турака нико их не виђе,
Разма један паша Али-паша;
Али-паша Турцим бесједио:
„Јењичари, моја ђецо драга!
Ен утече градска поглавица,
Од Лознице Богићевић Анто,
|