„Јал' утече, јал' по индат оде:
„Сад јуришом хајте на Лозницу,
Готова је бијела Лозница.
А кад, болан, Турци алакнуше
И Лозницу града опасаше!
Туку града са четири стране:
С једне стране топовима туку,
с
друге стране бојним лубардама,
С треће стране лагум поткопаше,
А с четврте јуриш без престанка,
Трчи Милош по Лозници граду,
Око себе Србадију рабри:
„Не бојте се, Србљи, браћо драга!
„Пушке пун’те, а туците Турке,
„Сад ће нама лијеп индат стићи „Виђећете јада од Турака.”
Какав огањ гори на Лозници,
Црвен пламен до неба свезали.
Дође Анто Српскоме логору,
Пред Анту је Луко потрчао,
Са Антом се у образ пољуби,
Немају се кад за здравље питат’,
Веће рече Лазаревић Луко:
„Како ј’, брате Анто, у Лозници?” Анто проли сузе низ образе, Антонија нема шта казиват’:
„Видиш, Луко, како је у Лозници!
„Сад су Турци ушли у Лозницу,
„Па се сада кољу по Лозници,
, Beh потец,те, ако Бога знате!"
Онда Луко викну поглавице:
„А Србињи! свак на своју страну.
Па коњици коње посједоше,
А пјешаци пушке загрлише,
Па Лозници граду потекоше,
Најнапријед Срдане Илија,
И пред њима Пурко барјактару,
Он пјешице свилен барјак носи,
Барјак носи, војсци калаузи,
А Илија за њим на ђогату.
Најпре Турци виђеше Илију
И пред њиме Пурка барјактара,
Па се Турци тада препадоше,
Кад Илију за собом виђеше,
Па се Турци натраг окренуше,
Не би л' како узбили Илију,
На Илију огањ оборише;
Ал' Илија успрегнути не шће,
Већ подвикну ко да пије вино,
Па на Турке јуриш учинио;
Са сви страна Србљи ударише,
Једнолико сложно ударише,
И на Турке огањ оборише,
Кано грозна киша из облака,
Тако с просу пушка од Србаља.
Кад то виђе Поцерац Милошу,
Он на граду отворио врата,
Па из града јуриш учинио,
Са свих страна забунише Турке.
Боже мили и Богородице!
Кад се двије ударише војске,
Једно Српска, а друго је Турска,
Стоји цика тананих пушака,
Стоји јаук рањених јунака;
Ето гребу мачи гребештаци,
Ев’ шкргућу кости од јунака;
Јека стоји убојних топова,
Земља јечи, ведро небо звечи,
А све зељош зељоша дозива,
Виш’ њих јарко помрчало сунце
Од онога праха и олова.
Турци даше плећа, побјегоше
Дрини води ладној на обалу:
Ето паше на ноге скочише,
А на добре коње посједоше,
Дрини води ладној утекоше;
Оставише убојне топове
И џебану, што је за потребе,
И бубњари бубњеве бацише,
И свирачи свирале бацише,
Побацаше зиле и борије,
Погубише ситна ћиманета.
Мили Бого! чуда големога!
Да се коме чуда нагледати,
Како Српске сабље сијевају,
Мртве Турске главе зијевају!
Те не оста Србљин у дружини,
Који Турске не одсјече главе.
Што Турака од сабље утече,
На Дрину их воду наћераше.
Колика је Дрина вода ладна,
А на њојзи нигђе брода нема,
Ту је Турчин тада пребродио,
Ђе је који доспјети могао.
Преко Дрине мало ко пријеђе,
Камо чудо, што у Дрини оста!
Дрина вода не тражи тефтера,)
Веће ждере без броја јунаке.
Бого мили и Богородице!
Од како је постала Лозница,
Нису љепше Србљи задобили,
Него тада, кад разбише Турке,
Од Турака шићар задобише
Ова пјесма свјема Србињима,
Од мен' пјесма, а од Бога здравље!
Још ни зоре ни бијела дана,
Али-паша Дрини води дође,
Дође паша и доведе војску,
Поред Дрине разапе шаторе,
Па се паша покрај Дрине шеће,
А титра се златним буздованом,
Ко ђевојка зеленом јабуком,
У балчак се сабљи покуцкује,
А на Мачву попријеко гледи,
Па се паша и сам разговара:
- Док ми војска из дубљине дође,
„Дрину воду пребродићу ладну,
, Прегазићу сву богату Мачву,
„Китог проћи и у Шабац доћи
"У дворове Лазаревић Луке
„Хоћу њему назват' добро јутро.
" Ал'
У з'о час по ме, али поњга,
„По једнога добра бити не ће.”
То говори паша Али-паша,
То говори, ал' Бога не моли,
Веће мисли, тако да уради.
Ал' бесједи Пејзо Мехмед-ага:
„Господине, пашо Али-пашо!
„Ев’ у нашој Босни каменитој
Има, пашо, тридест капетана,
,И имаде седам паша малих,
„И велики паша учтуглија;
„У свакога има по ђевојка,
„У ког шћерца, у ког мила сеја,
„Рад је сваки, да ми је поклони,
Сваки жели, да ме зетом зовне; „Ал' сам Богу јемин учинио, „Да с' Туркињом оженити не ћу, Него ћу се оженит' влахињом; „Из Поцерја главитом ђевојком,
|