„Којано је бјела и румена,
- Која пије вино и ракију;
Та њом ћу се јунак оженити, Влахињу ћу младу обљубити „На срамоту Лазаревић-Луки, „И Чупићу, који Дрине чува; , Веће, пашо, драги господине! „Дај ти мене до два поглавара: „Прво дај ми Осман-барјактара, „Друго дај ми Тузлу капетана,
И дај мене три хиљаде Турак'
„На хатима, а под миздрацима,
„Да ја прођем преко воде Дрине,
"Да прегазим сву богату Мачву,
„Да осванем у Поцерју славном,
„Да поробим села изпод Цера,
- Да запалим цркву Петковицу,
Па ћ' оданде удрит' ииз Тавнаву,
, Тавнаву ћу попалит' до Саве,
"Уза Саву у Шабац ћу доћи:
"А ти хајде Шапцу бијеломе,
„Онђе мене хоћеш дочекати,
„Онђе с', пашо, састати хоћемо."
Кад то чуо паша Али-паша,
То је паша једва дочекао,
Па
му даде до два поглавара,
Једно прво Осман-барјактара,
Друго даде Тузлу капетана,
Изабра му три хиљаде Тура
На хатима, а под миздрацима,
Па овако Пејзи говораше:
„Пођи с Богом, Пејзо Мехмед-ага!
„Попалите села испод Цера,
Све мушкиње под мач ударите,
„А женскиње под робље довед'те.
„Док ми војска из дубине дође,
„И ја хоћу Дрину пребродити,
Мачву прећи и сву поробити,
Китог проћи и у Шабац доћи;
Онђе, Пејзо, да се састанемо,
Одатле се Пејзо подигао,
У по ноћи Дрину пребродио,
И ту Пејзи Бог и срећа даде
Српска њега не привиђе стража.
Оста паша Дрине чувајући,
Оде Пејзо у Поцерје свавно.
Кад се дјели срећа и несрећа,
Тавна ноћца од бијела дана,
У Поцерју освануше Турци
Код бијеле цркве Петковице,
Петковицу опколише Турци,
Игумана старца затекоше,
Три му ђака млада посјекоше,
А тројица у гор' утекоше,
Игумана жива уватише,
Намастирско благо покупише,
Како Турци добро задобише,
Више Турци у села не шћеше;
Игуману руке савезаше,
Па га туку перним буздованом,
Пјешке њега поред коња гоне,
Па се Турци паши повратише.
Кличе вила прије јарког сунца,
Саврх Цера високе планине,
Дозивати Српскоме логору,
Украј Дрине шанцу Бадовинцу,
Из логора зове поглаваре:
Прво зове Лазаревић Луку,
Друго зове Чупића Стојана:
Жље заспали, Српске поглавице! 105 „Жље заспали, зао сан уснили!
, Тешко су вас преварили Турци,
„Петковицу поробили цркву,
„Исаију старца уватили,
Бијеле му савезали руке,
Намастирско одузели благо,
, Три су њему ђака погубили,
А тројица у гору утекла.
Ви спавате, за то и не знате. „Је ли вама од Бога гријота, А од људи покор и срамота? „Ђе је ваша вала и јунаштво?
Што чините? Јер се не бијете?”
Кад то чуо Лазаревић Луко,
Он се пљесну руком по кољену,
Скерлет чоха пуче на кољену,
Па се скочи, припаса оружје,
И повика Чупића Стојана:
„А на ноге, Чупићу Стојане!
, Тешко су нас преварили Турци:
„Мачву прешли, очли у Поцерје,
- Петковицу поробили цркву,
Псаија заробили старца,
„А још може више јада бити;
- Већ мој брате, Чупићу Стојане! Ти припаши свијетло оружје,
Па ти узми војске понајвише,
„Па се спусти покрај воде Дрине, Тврде страже покрај воде врзи,
- Да не може тица пролећети,
А камо ли татар прокасати
И од Босне књигу пронијети:
Бојати се Осман-капетана
Из Градачца из бијела града,
„Да богате не пороби Мачве;
Па кад дођеш шеру Парашници,
Ти поздрави Зека буљубашу,
- Нек' устане Зеко буљубаша,
„И нек' крене голаће јунаке,
„Поред Батра воде нек постави
Па се спусти покрај воде Дрине,
Тврде страже на бродове баци;
Када дође шеру Парашници,
Он поздрави Зека буљубашу,
Уста Зеко и голаће крену,
Тврде страже покрај Батра баци;
Да какви су голаћи јунаци!
Убили би под облаком ждрала,
А камо ли на земљи јунака!
Како би их Осман преварио?
А кад страже тврде поставише,
Стаде Луко пребирати војску:
Узе себе четръест коњика
И стотину младијех пјешака,
И поведе Бакал-Милосава,
И поведе Марка из Штитара:
Милосава води ради дике,
Ради дике и рад разговора,
А Штитарца Марка рад' јунаштва;
Држи га као свога сина,
Који Луку свлачи и облачи
И свиленим опасује пасом.
Пође с њиме четръест коњика
И стотина младијех пјешака,
Оде Луко уз ту воду Дрину,
Да обиђе шанац у Љешници
И у шанцу свога брата Буру,
Свога брата Буру капетана,
Да га млада не преваре Турци;
А кад Луко Новом селу био,
Бе су Турци Дрину прегазили,
Још се Турци повратили нису;
|