Куд су Турци Мачву прегазили,
На плочама траву однијели,
Стаде ука Луке око пута.
Јоште Лук опута истражује,
А Турци се пољем помолише,
Савезана игумана воде;
Није шала, три хиљаде Турак’!
И стотина Србина пјешака!
Кад је Луко опазио Турке,
Препаде се Лазаревић Луко:
Мили Бого! та што ћу ти јако:
„На злу ти се мјесту затекосмо!
равноме пољу широкоме,
"Бе не има ни трна ни грма,
„Нас је мало, а млого Турака:
"Да с' бијемо, разбит не можемо,
, Да бјежимо, утећ не можемо;
„Шуме нема, да се заклонимо,
Већ можемо лудо изгинути,
„Веће, браћо, стотина пјешака!
Сваки своју пушку потпрашите,
„Покријте се по зеленој трави,
„Па пушака метати немојте,
, Нека за вас Турци и не знаду;
„Ми коњици одосмо пред Турке,
„Па ће Турци на нас ударити,
„Ми с пред њима измаћи хоћемо,
К вама ћемо Турке напустити,
, Ви гледајте сваки по једнога.
Па на Турке огањ оборите, „Са пламеном Турке забуните, А ми ћемо сабље повадити
„И у Турке јуриш учинити:
„Не би л како Турке забунили.
- Не би л старца од Турак' отели."
Тако Луко Србље сјетовао.
Пјешаци се по трави покрише,
Оде Луко су четръест друга,
Коња љути, а пред Турке иде.
Како Турци опазише Луку,
Одмах Турци Луку познадоше,
Па говори Пејзо Мехмед-ага:
„Ти си курво, Лазаревић Луко!
„Што сам ћео, то сам удесно,
С тобом ћу се, курво, огледати.
Трже Турчин сабљу димишћију,
Трже сабљу у лијеву руку 17);
Али Луко Пејзе не познаје,
Него мисли, да је Али-паша,
Па се њему јуначки јављаше:
- Ја сам курво, пашо Али-пашо!
Жена био, ко ти побјегао!"
Трже Луко сабљу у десницу,
Један другом добра коња пусти,
Доиста се ударити ћаху,
Ал' Србини не дадоше Луки,
Већ с' утјече један пред другога,
17) Кажу, да је Пејзо био шуваклија.
Да Србима Луко не погине,
Србима је жао поглавара;
Утече се Бакал Милосаве
На јагрзу коњу високоме,
Па говори Лазаревић-Луки:
"Побратиме, Лазаревић Луко!
"Ја ћу за те на мејдан изићи,
„Ти ћеш мене прије покајати.
Трже Бакал сабљу у десницу.
Па полеће Пејзи Мехмед-аги,
Ал тек што се коњи сусретоше,
А јунаци да с' сабљам ударе,
А Бакала срећа изневјери:
Под Бакалом јагра посрнуо,
Паде Бакал предкоња у тр ву,
Бакал паде, а Пејзо допаде;
Да Бакалу одсијече главу;
Ал' се Бакал и пјешице брани
Бритком сабљом и десницом руком.
Бјежи Бакал около јагрза.
Када виђе Лазаревић Луко,
Бе ће Турчин посјећи Бакала:
Скиде Луко пушку кржалијнку,
Којано је обљевена златом
Од јалмана до горњег нишана,
На којој је тридес'т белензука,
Све од чиста жеженога злата,
Паразлама од тридест дуката;
На којој је до дванаест слова,
Свако слово у крв окаљено,
На јуначко тело намјењено;
Па је Луко онда говорио:
„Та не бој се брате Милосаве!
, Тај те Турчин ље погубит' не ће,
„Нит' ће виђет' буле ни матере."
Крџалијнки живу ватру даде,
Пуче шара, пуста остат' не ће,
Те погоди Пејзу Мехмед-агу,
Погоди га под грло бијело,
Закла Пејзу као јагње б'јело;
Пејзо паде са коња у траву,
Ал' долеће Осман-барјактару
С голом сабљом у десници руци,
Да Бакалу одсијече главу,
Па му не да јагрза узјати,
Бакал бјежи око коња свога,
Па се Бакал и пјешице брани,
Ал' би њега Турчин погубио,
У Бакала вјерна слуга бјеше:
Павлић момче из града Мостара,
Когано је Бакал одранио
Уз кољено к'о рођеног сина
Зарад Бога и заради душе,
Павлић собом заклоња Бакала
Заклоња га собом и вранчићем,
Младо дјете, одвише слободно,
Прже Павлић двије пушке мале,
У Османа обје окренуо:
, Стан' Турчине! куд си насрнуо?
- Не ћеш згубит' мога господара,
, Док је моје на рамена главе."
Обје пукле, Османа згодиле,
Синџирли га зрна ударила,
У Осману срце истргала.
Кад падоше двије поглавице,
Онда Турци натраг устегнуше,
У то доба Бакал-Милосаве
Узја коња, па поћера Турке,
Ал' повика Тузла капетане:
Јао Турци, моји јењичари!
Нема Лука већ четръест друга,
, А нас има три хиљаде равно,
„Ето јако што се од нас ради!
„Јалах кардаш, јуриш на душмана!”
Тад се Турци опет повратише,
На коњике Српске јуриш чине,
Србљи сташе пред њима бјегати!
Та не бјеже да, Турцим' утеку,
Веће маме Турке на пјешаке.
А кад Србљи Турке домамише,
На мах пуче од стотине Срба,
На мах пуче стотина пушака,
Мртвих паде стотина Турака,
Погибе им Тузла капетане;
А Србињи онда јуришише,
Турци сложно огањ оборише,
Под Штитарцем убише ђогата,
Под Ђорђијом убише дората;
Ево Ђорђе пјешице измаче,
|