Кад то виђе Шеховић-Османе,
Бе је Мују мука додијала,
Од ина се њему не могаше,
Заведе га с пута подалеко,
Па га скиде са коња ђогата,
Спусти њега у зелену траву,
Па га покри зеленом доламом,
А по глави срмали марамом,
Напуни му пушку џевердана,
Па га врже крај њега у траву,
Одведе му дебела ђогата.
Одатле се Турци подигоше;
Други их је конак сустигао
Код Кусиде студене водице
У лијепим Кусидским лукама
Код бијела моста Кусидскога.
Кад су били мосту Кусидскоме,
Игра коња Шеховић-Османе,
Игра коња и тамо и амо,
Па говори својој дружиници:
Ево воде, ево живе згоде
„И конака добра за Турака."
Ту од добрих коња одсједоше,
И код воде ватру наложише,
Коњма ситну зопцу устакоше.
Кад је било вече по вечери,
Сви су коњи зопцу позобили,
Осмов доро није ни такнуо,
Ногам бије, а ушима стриже,
Често гледа на Коштац планину.
говори Шеховић-Османе: „Браћо моја и моја дружино!
Ја сам ноћас чудан сан уснио
"У Вилусу селу маленоме,
Бе ја дођох на воду Кусиду,
Пак се сагох, да с' воде напијем,
Спаде мене са главе челенка,
Однесе је Кусида водица;
- Одпадоше токе од прсију,
Однесе их Кусида водица;
Сломи ми се пушка џевердане,
И комади у воду падоше,
Однесе их Кусида водица;
Сад сви коњи зопцу позобали,
"А мој доро није ни такнуо,
„Ногам бије, а ушима стриже,
Често гледа на Коштац планину:
Јали коби мене, јали себе;
Веће, браћо, да се послушамо,
Да ми ноћас стражу почувамо,
Овуд иду често Црногорци,
, Страшиво је, да не изгинемо.”
Вели друштво Шеховић-Осману:
"А не бој се, Шеховићу Осмо!
- Добар јунак добар сан уснио,
Сан је лажа, а Бог је истина;
Од шта ћемо стражу да чувамо?
За нама су два бијела града:
Град Омутић и Трубјела кула,
А изнад нас све Никшићке овце:
„Слободно је, како и у граду;
А што доро зопце зобат' не ће, "Ми смо чули од старих четника, , Када коњиц зопце зобат' не ће, „Он се нада добру даилуку, "Ил ће носит роба ил' робињу, „Или добру главу од јунака.“ Друштво леже санак боравити, Осман узе пушку џевердана, Па одступи мало од дружине, И сам сједе стражу да почува; Чувао је ноћи до поноћи, Па он буди своју дружиницу: „Устаните, моја дружинице! "Већ је пола ноћи превалило, Ја сам чув'о стражу до поноћи, Ви чувајте до бијела дана, "Да ја легнем санак боравити. " Друштво спава, као и поклано, Нити слуша, шта Осман говори. Тад се Осман на камен наслони, Танку пушку метну преко крила. Подиже се Дамјановић Живко, Он с у чету диже у планину, Има с њиме осамнаест друга; Изиђоше на Коштац планину, Изиђоше ноћи у поноћи, Угледаше ватру код Кусиде, Код бијела моста Кусидскога, Па говори Дамјановић Живко:
„Браћо моја и моја дружино!
Видите ли ватру код Кусиде?
Није л' мајка родила јунака
„И мушкијем опасала пасом,
Или сестра брата одњијала
Без бешике на десници руци
И на чистом крилу ђевојачком,
- Да отиде мосту Кусидскоме,
- Да уводи ватру код Кусиде:
Ко је оно ватру наложио,
Ил' су Турци, ил' су Црногорци,
Ил' су каке младе кириџије,
Ил чобани код бијела стада?
Сви јунаци ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Ал' не гледа Мандушићу Вуче
С побратимом Гардашевић-Вулом, 155
Beh узеше пушке по средини,
Па одоше низ Коштац планину
Кад дођоше на воду Кусиду
Бијеломе мосту Кусидскоме,
А то Турци ватру наложили,
Њих тројица око ватре леже,
Онда рече Гардашевић Вуле:
„Побратиме, Мандушићу Вуче!
„Који ј' оно јунак у сриједи,
„Што ј на њему калпак и челенка, 165 „На прсима токе позлаћене,
На студен се камен наслонио,
Танку пушку држи преко крила?"
Вели њему Мандушићу Вуче:
Зар не видиш? Њима не виђео!
„То је љута из камена гуја,
, Љута гуја Шеховић-Османе
„Из Клобука града бијелога,
Штоно Црну гору затворио,
Млогу нашу браћу погубио,
Кад су Турке добро разгледали,
Вратише се уз Коштац планину,
Те казују Дамјановић - Живку.
То је Живко једва дочекао,
Јер му ј' Осман сина погубио,
Одлећеше низ Коштац планину,
Оде Живко сину на освету.
Кад дођоше на воду Кусиду
Бијеломе мосту Кусидскоме
И живом се огњу прикучише,
Онда Живко друштво разредио:
На Турчина по три каурина,
На Османа самога дванаест,
Пак на Турке јуриш учинише
И побише око ватре Турке;
Док убише Шеховић-Османа,
Два најбоља изгубише друга.
|