А Штитарца ђогат притиснуо;
На Штитарца Турци долећеше,
Лежећива да га посијеку.
Јадан Марко лежећи се брани:
Бритком сабљом и лежећи маше.
Око себе рашћерује Турке.
Доиста би Марко погинуо,
Ал' опази Глувац Михаило,
Ђе су Марка забунили Турци,
Трже мача Глувац Михаило,
Па кроз Турке јуриш учинио,
Док до Марка путе просијече,
Седамнаест Турак’ посијече;
с друге стране Пушибрк Остоја,
Док Остоја путе просијече,
Десет Турски глава одсијече;
Те Штитарца с коњем опростише. 350
Кад се Марко ногу докопао,
Кано соко крила на планини,
Па поћера Турке на алаје,
Све разбише Турке на алаје,
Даше Турци плећа, побјегоше,
А на Дрину воду нагазише,
Одведоше Исаију старца.
Од Турака млого и утече,
А млого их и онђе остаде;
Седамнаест погибе Србина,
Оста мејдан Лазаревић-Луке.
Како Турци Дрину пребродише,
Али -паша далеко их виђе,
Мало ближе пред них истрчао:
„Јала кардаш! како ј' у Србији ?"
Турци њему невесело веле:
-Али-пашо, сиња кукавицо!
„Никако је у Суб’ји по Турке!
„Колико смо тебе говорили,
- Да не шаљеш војске преко Мачве; 370 Та ђе ти је Пејзо Мехмед-ага?
„И ђе ти је Осман барјактару,
И ђе ти је Тузла капетане?
„Које Босна нигда стећи неће.
„Погуби их Лазаревић Луко
„Су својијех четръест коњика!
„Још да бјеше Чупићу Стојане,
„Не би тебе гласник Дрине преш’о,
Нит' би им о ко глас донијети,
„Да ти каже, каконо је било.”
Од како је свијет постануо,
Није Србин Турке дочекао,
Мало Срба а млого Турака,
Разма тада Лазаревић Луко
Што дочека Турке код Новога 18),
И погуби Пејзу Мехмед-агу
О Крстову дану јесењему.
Ова пјесма свима Србињима,
Од мен' пјесма, а од Бога здравље!
Протужио Бјелић Игњатије
Уз кољено славном господару,
Господару Чупићу Стојану:
„Господару Чупићу Стојане!
„Ево има шест година дана,
„Како тебе дворим, господару,
„Боље т' служим него баба мога,
„А од сад те ја служити не һy:
„Ви с Турцима мира учините,
„Једни другим вјеру задајете,
„Ви Србиње своје позаптите
„Не дате им ићи у Турћију
Ни Турака бити ни робити;
„У Турчина тврде вјере нема:
„Све нас Турци на вјери харају,
„Јуче су нам жалост учинили.
„Ев’Шуманца Мићу погубили,
Уцвјелили и оца и мајку,
украли коња испод мене, „И на коњу одн’јели оружје, „Мноме јесу учинили спрдњу:
- За живота коња м2 одведоше
„И од мене оружје однеше;
„Веће чу ли, Чупићу Стојане!
„Дај ти мене, ако Бога знадеш!
„Да ја идем у земљу Турћију,
„Не би л' своју покај’о срамоту;
Ако ли ми ти то дати не ћеш, „Вјера моја тако ми помогла „Не ћу служит тебе, господару, „Ни ћу служит' цара ни ћесара, Већ ћу узет пушку по средини, „Па ћу одбјећ гори у хајдуке,
Не би л' своју покај'о срамоту,
„Ил' не би ли изгубио главу;
„Под срамотом овом остат' не ћу.”
Ал' бесједи Чупићу Стојане:
„Буљубаша, Бјелић Игњатије!
„Да не чиним мира са Турцима,
Нит' да држим вјере у Турцима:
Купи друштво по богатој Мачви,
„Па ти иди те покај срамоту,
„Ходи мудро, не погини лудо,
„И по Мачви избирај дружину,
„Не остави Чоњаге Живана;
„А кад друштво покупиш од Мачве,
„Ти позови новога бимбашу,
„Та новога Катић-Симеуна,
„Нек покупи своје Прекодринце,
„Који знаду стазе преко Дрине, „Па ако ћеш мене послушати,
„Не остави голог сина Зеке, -Голог сина Зеке буљугбаше:
- Зеко знаде по Босни каменој,
, Бе се може добит', ђе л' изгубит’,
„На богазу ђе ће дочекати;
„А кад, Игњо, друштво сакупите,
„Тад сви Зеку у образ љубите,
„Нек вам Зеко буде старјешина,
„Штогођ рече Зеко, послушајте.”
Кад то чуо Бјелић Игњатије,
Капу скиде, на земљу је баца,
Па Чупића у руку пољуби,
Ниже руке у четири скута
пред Стоком у земљицу чарну;
Па му ’вако Бјелић бесједио:
О вала ти, слатки господару!
„На твом дару, на слаткој бесједи.” Узе Бјелић шару за средину,
Па он зађе по багатој Мачви,
Те накупи двадесет Мачвана
И пред њима Чоњагу Живана,
Оде с друштвом Дрини на обалу,
Па он пише књигу на кољену,
Те је шаље новоме бимбаши:
„Господару Катић Симеуне;
„Да си брзо к мени води Дрини,
„Доведи ми неколико друга,
„Да идемо у земљу Турћију, „Да срамоту моју покајемо,
„Данас моју, ја ћу сјутра твоју.”
|