„Господски су пути и друмови,
„А хајдучки тијесни богази!
„А ти брате Бјелић Игњатије!
, Твоја кавга, за тобом смо пошли,
„Ти удари са својом дружином,
„Иди, Игњо, лугом зеленијем
„Уза Саву, уза воду ладну,
Ти ћеш најпр’е ударит' на Турке;
„Ако Турци почну бјежат млади,
„Не ће Турци бјежат' низа Саву,
„Нит' ће Турци друмом широкијем:
„Знаду Турци, на друму ј' бусија,
„Већ ће Турци побјећ' уза Саву;
„Ја ћу моју дружину узети,
Па ћу засјест Турке од запада,
„Недам њима уза Саву проћи.
Мучно било Катић’-Симеуну,
Јер у њега цигло двадест друга,
Заплака се Катић Семеуне
Голом сину Зеки Буљубаши:
Дај ми, Зеко, дружине у зајам.”
Зеко даде тридесет голаћа,
Та даде му, ријечи не рече.
У Игњата двадесет Мачвана,
Ваља њему најпре ударити,
Ал' је страшно са мало дружине,
Веће Игњат Зеки бесједио:
„Дај ми, Зеко, у зајам дружине.”
Даде Зеко, ријечи не рече,
Даде Игњи тридесет голаћа.
Зеко узе понајмање друштва,
Понајмање тридесет голаћа.
Оде Симо друму са дружином,
Симо оде су педесет друга,
Ода Бјелић право од истока
Уза Саву са педесет друга,
И овако Зеко бесјеђаше:
Нико пушке прије да не баца,
Док не пукне пушка Бјелићева,
Па остали на глас полетите
„Са свих страна, Турке забуните;
Мало Србља има са Турцима,
Ту хоћемо душу потопити,
„Све гледајте, Србља не уд’рите, „Та чувајте, браћо, не шал’те се.
рекоше, па се растадоше,
Оде Зеко засјест' од Запада,
Да не бјеже Турци уза Саву.
А кад Симо на друм изашао,
Враг му не да, бусије чувати,
Веће Симо друмом путоваше,
Па на Турке често извирује
И дружини својој проговара:
„Браћо моја, педесет јунака!
„Да ми браћо Зеке не слушамо,
Већ да прије уд'римо на Турке, „Не би л' више добили шићара." Ал' бесједи тридесет голаћа: „Господару Катић Симеуне! „Кад смо ћели унаточ радити,
„Јера си нас од Зеке искао?
„Ми не ћемо удрит' прије Зеке.”
Алʼ не слуша Катић Симеуне,
Већ се ближе Турцим прикучује,
У то доба Турци привиђеше,
Привиђеше Симу и бусију;
Па се болан Турци узодаше,
Сташе своје потпрашиват' пушке
И оружје себи привлачити.
Када виђе Катић Симеуне,
Да су њега привиђели Турци,
Викну Симо Прекодринца Раду:
„Земљи падај, старац Радивоје,
Земљи падај, пушци огањ даји,
Веће су нас привиђели Турци,
Ти на залуд пушке бацит' не ћеш.”
Земљи паде старац Радивоје,
Земљи паде, шарци ватру даде;
Када шара пуче Рад’војева,
Оде аваз на четири стране,
Познадоше у земљи Њемачкој,
Да је пушка Прекодринца Раде.
Ђе је глед’о, Раде ударио:
Ев' погоди Мулу әвендију,
Удари га међу об'је очи,
Чело прште, очи искочише,
Мртав паде Мула евендија.
А кад чуо Бјелић Игњатија,
Да је Симо прије ударио,
Ево Игњо с друштвом похићео,
Кад је близу Турцим долећео,
Викну Бјелић Црљеновца Перу:
Земљи падај, харамбаша Перо,
Земњи падај, пушци огањ даји,
„Јер ти пушком промашити не ћеш.”
Петар паде; ријечи не рече,
Земљи паде, пушци ватру даде,
Ђе је глед’о, Петар ударио:
Из Брчкога, што је Брчком глава,
Уд’рио га под грло бијело,
Закла агу к'о и јагње б’јело,
Мртав паде земљи Омер-ага.
Каде пушка пуче Перишина,
Оде аваз на четири стране,
По Њемачкој пушку му познају,
Онда Бјелић викну на дружину:
Сродна браћо, огањ оборите,
„ А на Турке јуриш учините.“
Од истока Игњат ударио,
А од друма Катић Симеуне,
Турци мртво огањ оборише,
Србињима Бог и срећа даде,
Ту од Срба нико не погибе,
Разма Симин у његову друштву.
Турци даше плећа, поб’јегоше
Ками мајци да утећи хоће!
Каде Зеко на њих подвикнуо,
Црвен пламен за небо свезао,
Све са горе одлијеће лишће,
Ту се Турци забун учинише,
Од стра' сташе у Саву скакати,
Више Турак' добит' не могаше ;
И Србињи од стра' поскакаше,
А у Саву воду валовиту.
Турци вичу: „Богом сестро Сава! Прождери нас, не пусти нас Зеки.” 360 Кад се Срби стадоше гушити,
Зеко бјеше срца жалостива,
Трчи Зеко покрај воде Саве,
Па он с брда дугу пушку пружа:
„Србадија браћо, не топ'те се!"
Сви голаћи Сави полећеше,
И Србиње по Сави ваташе,
Бог им даде, Србље поваташе,
Поватали, на суво извели;
А Турака ни ватат не ћеше.
Од Србиња нико не погибе
Разма момче Катић Симеуне,
Од Турака нико не утече,
Разма један ев' Асан ђевојка,
Он утече путем пријекијем
Без сарука и без коња свога
И без свога свијетла оружја,
Да казује, каконо је било.
Сава много прождрије Турака,
А двојици, што пајпр’е убише,
Омер-аги, Мули әвендији,
|