Њима Бјелић одсијече главе. Покупише шићар од Турака, Доста пуста задобише блага, Цијел товар везиреве каве, Четрдесет коња задобише, Под такумом и под хаљинама, Под пушкама и под кубурама, Све Турскијех добријех бињака. Поглавице коње посједоше, Мртва оног Срба понесоше, Не хћеше га браћа оставити; Узаједно шићар понијеше, Па одоше шеру Парашници. Кад дођоше шеру Парашници На весеље огањ оборише,
Сам је Чупић на радост дошао, И Зеко му пешкеш учинио, Учинио једну страну каве, Другу страну Лазаревић-Луки. Кад сједоше, шићар подјелише На добриех сто тридест јунака, Сваком дође све по литра злата. Од како је гавран поцрнио, Није нико брже покајао, Него Бјелић што покаја Мићу И својега коња испод себе, За једнога четръест добио; А на Мићин гробак доносио Тузлелина муле русу главу, И из Брчког главу Омерову,
Па је Игњат Мићи бесједио: - Брате Мићо! није по те криво.”
Често књиге земљу прелазише Од Тополе села поносита, Од онога Петровића Ђорђа, Од Ђорђије, од Србије главе, На господу и на војеводе, На кнезове и на буљубаше: „Весел'те се, ђецо Србадијо! Амо Турке јесам побједио „На нашему шанцу Делиграду, Разбио сам царску султанију; "Ал су Турци брижни и срдити, „Отишли су земљи по ћенару, , Невјерници јесу свагда Турци,
19) Какогод што се Чупић хвали овјде у пјесми, тако се и у говору хвалио и јунаштвом и богаством и
„Чувајте се од Босне поносне, , Отуда ће Турци ударити, „Чувајте се, да вас не преваре,’ Прву књигу Шапцу граду посла: Попе Луко, моја десна руко!
- Добро чувај Посавине славне, Посавине и Тавнаве, Луко, „Да ми Турци роба не одведу; За роба ћу тебе погубити." Другу пише, те у Јадар шаље, У Лозницу Богићевић-Анти: , Војеводо, Богићевић Анто! "Учувај се од града Зворника, "Да тебека Турци не преваре: „Добро чувај Лознице и Јадра, „А од Јадра не пусти робиње; За роба ћу тебе погубити." Трећу пише, у Поцерје шаље, Свом посинку, Поцерцу Милошу: „Мој посинко, Поцерац Милошу! Добро чувај Цера и Љешнице, - Да тебека Турци не преваре, „Из Поцерја роба да не воде; За роба ћу тебе погубити." Књигу пише, те је шаље Ђорђе Ев' Чупићу, змају из Ноћаја: „Ој Чупићу, змају из Ноћаја! „Извуци се, море, иза бара, , Па се свагда украј Дрине нађи: "Добро чувај Мачве и Подриња,
- Да тебека Турци не преваре, „Да из Мачве роба не одведу; За роба ћу шебе погубити." Кад Чучићу ситна књига дође, Учи књигу Чупићу Стојане, Другу Стојан на кољену пише, Те је шаље у село Тополу, А на руке Петровићу Ђорђу: „Ој ти Ђорђе, од Србије главо! „Ја с не бојим цара силенога ; „Пустих на ме, ако су ти тешки; „Турци на ме ударит' не смију, - Док ј' у мене мојих капетана И момака, лава одбранијех, „Кој 6' на ватру живу ударили: - Док ; у мене првог капетана, - Капетана побратима Луке,
Он с не боји једнога везира; „Па док ми је другог капетана, - Капетана Ковић-Мијаила, „Он с не боји другога везира; „Па док ми је трећег капетана, -Да од Дрине Бјелић-Игњатија, , Он с не боји трећега везира; Па док ми је Срдана Илије, „Кој с малијем боја бити не ће, „Веће жели да на трумпу уд’ри;
Он с не боји четвртог везира; -Па док ми је голог сина Зеке, Голог сина Зеке капетана,
И његових голаћа јунака,
Он с не боји петога везира; „Па док ми је слугу одбранијех, „Одбранијах, лава избранијех, , Кој на ватру смију ударити: „Та док ми је Сићића Маринка, „И док ми је Шуманца Васиља, „Па док ми је Латковић-Јована, „И док ми је Нинковић-Јовице, „Па док ми је Кара Мијаила, Ето Кара из луга Китога, „И док ми је Шиша Мијаила, И док ми је Ђорђе с Бјелотића, Па док ми је Гаџуљић-Стјепана, „Он без кавге ручати не може; „И док ми је Качкина Стевана: „И док ми је лава одбранога,
Кога гојим у двору мојему,
Од Сријема писара Андрије;
„Па док ми је мог коња дората, „И док ми је сабље Маџаркиње, - Ја б на цара јунак ударио, „Лави би му чадор бастисали; -Бога молим, да ударе Турци". Оде књига Петровићу Ђорђу, Учи књигу Петровићу Ђорђе. И то Ђорђу врло мило било, Од милине на ноге скочио, И вако је Ђорђе говорио: , Вала синко, Чупићу Стојане!
« PreviousContinue » |