Њима Бјелић одсијече главе.
Покупише шићар од Турака,
Доста пуста задобише блага,
Цијел товар везиреве каве,
Четрдесет коња задобише,
Под такумом и под хаљинама,
Под пушкама и под кубурама,
Све Турскијех добријех бињака.
Поглавице коње посједоше,
Мртва оног Срба понесоше,
Не хћеше га браћа оставити;
Узаједно шићар понијеше,
Па одоше шеру Парашници.
Кад дођоше шеру Парашници
На весеље огањ оборише,
Сам је Чупић на радост дошао,
И Зеко му пешкеш учинио,
Учинио једну страну каве,
Другу страну Лазаревић-Луки.
Кад сједоше, шићар подјелише
На добриех сто тридест јунака,
Сваком дође све по литра злата.
Од како је гавран поцрнио,
Није нико брже покајао,
Него Бјелић што покаја Мићу
И својега коња испод себе,
За једнога четръест добио;
А на Мићин гробак доносио
Тузлелина муле русу главу,
И из Брчког главу Омерову,
Па је Игњат Мићи бесједио:
- Брате Мићо! није по те криво.”
Често књиге земљу прелазише
Од Тополе села поносита,
Од онога Петровића Ђорђа,
Од Ђорђије, од Србије главе,
На господу и на војеводе,
На кнезове и на буљубаше:
„Весел'те се, ђецо Србадијо!
Амо Турке јесам побједио
„На нашему шанцу Делиграду,
Разбио сам царску султанију;
"Ал су Турци брижни и срдити,
„Отишли су земљи по ћенару,
, Невјерници јесу свагда Турци,
19) Какогод што се Чупић хвали овјде у пјесми, тако се и у говору хвалио и јунаштвом и богаством и
„Чувајте се од Босне поносне,
, Отуда ће Турци ударити,
„Чувајте се, да вас не преваре,’
Прву књигу Шапцу граду посла:
Попе Луко, моја десна руко!
- Добро чувај Посавине славне,
Посавине и Тавнаве, Луко,
„Да ми Турци роба не одведу;
За роба ћу тебе погубити."
Другу пише, те у Јадар шаље,
У Лозницу Богићевић-Анти:
, Војеводо, Богићевић Анто!
"Учувај се од града Зворника,
"Да тебека Турци не преваре:
„Добро чувај Лознице и Јадра,
„А од Јадра не пусти робиње;
За роба ћу тебе погубити."
Трећу пише, у Поцерје шаље,
Свом посинку, Поцерцу Милошу:
„Мој посинко, Поцерац Милошу!
Добро чувај Цера и Љешнице,
- Да тебека Турци не преваре,
„Из Поцерја роба да не воде;
За роба ћу тебе погубити."
Књигу пише, те је шаље Ђорђе
Ев' Чупићу, змају из Ноћаја:
„Ој Чупићу, змају из Ноћаја!
„Извуци се, море, иза бара,
, Па се свагда украј Дрине нађи:
"Добро чувај Мачве и Подриња,
- Да тебека Турци не преваре,
„Да из Мачве роба не одведу;
За роба ћу шебе погубити."
Кад Чучићу ситна књига дође,
Учи књигу Чупићу Стојане,
Другу Стојан на кољену пише,
Те је шаље у село Тополу,
А на руке Петровићу Ђорђу:
„Ој ти Ђорђе, од Србије главо!
„Ја с не бојим цара силенога ;
„Пустих на ме, ако су ти тешки;
„Турци на ме ударит' не смију,
- Док ј' у мене мојих капетана
И момака, лава одбранијех,
„Кој 6' на ватру живу ударили:
- Док ; у мене првог капетана,
- Капетана побратима Луке,
Он с не боји једнога везира;
„Па док ми је другог капетана,
- Капетана Ковић-Мијаила,
„Он с не боји другога везира;
„Па док ми је трећег капетана,
-Да од Дрине Бјелић-Игњатија,
, Он с не боји трећега везира;
Па док ми је Срдана Илије,
„Кој с малијем боја бити не ће,
„Веће жели да на трумпу уд’ри;
Он с не боји четвртог везира; -Па док ми је голог сина Зеке, Голог сина Зеке капетана,
И његових голаћа јунака,
Он с не боји петога везира; „Па док ми је слугу одбранијех, „Одбранијах, лава избранијех, , Кој на ватру смију ударити: „Та док ми је Сићића Маринка, „И док ми је Шуманца Васиља, „Па док ми је Латковић-Јована, „И док ми је Нинковић-Јовице, „Па док ми је Кара Мијаила, Ето Кара из луга Китога, „И док ми је Шиша Мијаила, И док ми је Ђорђе с Бјелотића, Па док ми је Гаџуљић-Стјепана, „Он без кавге ручати не може; „И док ми је Качкина Стевана: „И док ми је лава одбранога,
Кога гојим у двору мојему,
Од Сријема писара Андрије;
„Па док ми је мог коња дората, „И док ми је сабље Маџаркиње, - Ја б на цара јунак ударио, „Лави би му чадор бастисали; -Бога молим, да ударе Турци". Оде књига Петровићу Ђорђу, Учи књигу Петровићу Ђорђе. И то Ђорђу врло мило било, Од милине на ноге скочио, И вако је Ђорђе говорио: , Вала синко, Чупићу Стојане!
|