Без чизама и без јеменија,
Без оружја у танкој кошуљи
Од радости пред Лазу изиђе;
А кад Лазар Ђорђа опазио,
Пред њим дору коња одсједнуо,
Капу скиде, Борђу к рцуи пође,
Ал му Ђорђе десне не да руке,
Веђ га Ђорђе загрли рукама,
Па Мутапа у образ пољуби,
И Ђорђе му 'вако одговори:
- Добро дош'о, мој сиви соколе!”
Па га узе за десницу руку,
Уведе га у бијеле дворе,
Пак му даде прву чашу своју:
„Напиј ми се, моји сив соколе!"
Али Лазар вина пити не ће,
Што ме зовеш, славни господару?"
Тад му Ђорђе стаде говорити:
Знадеш Лазо, знадеш мили сине!
„Мене Арап на мејдан позива
, Ев' под Видин у поље Видинско,
Али за ме иште замјеника;
-Би л се, Лазо, у се поуздао,
- Да Арапу на мејдан изиђеш,
"А да мене, сине, замијениш?
Ако Бог да, те ти здраво дођеш,
Не ћу знати, што ћу теби дати:
, Честита ћу тебе учинити
„Ко и сина нејака Алексу;
Ако ли те суђен данак нађе, „Лјепо ћу ти име опојати, "Дуго ћу те, синко, спомињати." Мутап Лазар Ђорђи проговори: -Господару, Петровићу Ђорђа! "Би се јунак у се поуздао,
Нити би се Арапа препао, , Арапу би на мејдан изиш'о; Али немам коња за мејдана, - Дорат ми је тешко остарио, „Остарио, па је отешчео, "У Турака с врло добри коњи, „А на коњма Турци бињаџије." Ал бесједи Петровићу Борђа: Имаш, синко, коња за мејдана: „Из мојијех седам стотин' коња Избер коња, кога теби драго." У по ноћи св'јећу зажегоше, Па одоше коње пробирати. Мутап Лазар коња наћ' не може, Ту за њега коња не бијаше: „Немаш, Ђорђа, слатки господару! Ти не имаш коња за мејдана,
Већ ћу ићи на дорату моме.
Веће Ђорђа, слатки господару! Дај ти мени седам стотин Срба На хатима а под миздрацима „И под свијем Турским хаљинама, - Да чувају страже од Турака, , Док с Арапом мејдан подијелим:
„У Турака нигда вјере нема,
Могу мене опколити Турци,
„Па у руке жива уватити;
"Нек' чувају мене од Турака."
То је Ђорђа једва дочекао,
Изабра му седам стотин Срба,
Све под Турским свјетлим хаљинама,
На хатима а под миздрацима.
Зађе Ђорђа сваког даривати,
Сваком даде по триест дуката,
А Мутапу не шће ни бројити,
Четири му џепа напунио.
Одатле се Лазар подигао
И за њиме седам стотин' Срба,
Лијепо јих Ђорђа испратио.
Да вам кажем, кога дана пође:
У суботу на светог Лазара
Пред Ристово пред цвјетоносије.
Да вам кажем, кога доба пође:
Прије зоре и дана бијела,
Кад с даница роди од истока.
Од Тополе нико га не виђе
Са својијех седам стотин друга.
Заведе их Лазар у планине
Од свијета, куд га виђет' не ће,
Куд с' не чује вашке ни кокота.
Мудро Лазар води своје друштво,
Јер се боји Турских пријатеља,
Да не кажу црну Арапину.
Води Лазо друштво седам дана,
Нитко Лаза привиђет' не може
Разма Бога и горе зелене;
А кад било на Велики петак,
Те с угледа то поље Видинско,
По Видину куле пребијеле,
Измеђ кула високе џамије,
Онда Лазар мудро уредио:
Своје друштво по гори сакрио,
И суботу онђе преданио,
Од Турака нико га не виђе.
Кад је било на васкрсеније
Прије зоре и бијела дана,
Мутап Лазар друштво сјетовао:
- Моја браћо, седам стотин' Срба! „Добро коњма притеж'те колане,
Сваки свога добра коња сакриј,
Нека коњи под серсаном стоје,
А и ви се по гори покријте,
„Па гледајте преко поља равна,
- А ја одо на моме дорату
"Преко равна поља Видинскога
„На биљегу, ђе је Арап рек'о;
„Ако буде црни Арап дошо,
Те се с њиме по пољу поћерам,
"Ја ћу бјежат пред Арапом црним,
- Ви гледајте добро по дурбину,
Не ћу бјежат`, да утечем њему,
Веће ћу га мамит' од Турака,
Ближе ћу га вама прикучити;
„А када се, браћо, ја окренем,
Те се оштрим говожђем огледамо,
Ви гледајте, мене познајите:
Ако падне са Арапа глава,
А ви онда коње посједните, „Па у поље к мени потеците, „И по једну пушку избаците, „А Србињски у глас подвикните, „Не бил како Турке поплашили, „Да менека не увате Турци; „Ако л' моја падне руса глава, Ви се онда јављати немојте; Већ готове коње посједните, „Па бјежите у земљу Србију,
, Бјежте, браћо, не гините лудо."
То изрече војвода Лазаре,
Пак посједе виловна дората,
Оде право преко поља равна,
Као зв'језда преко ведра неба.
Када Лазо на биљегу дође,
Али Арап прије бјеше дош'о,
И извео седам хиљад Турак:
Све попели по пољу шаторе,
Приставили кавене ибрике,
А просули сребрне филџане,
А стоје им коњи под седлима
Повезати, зопца устакнута;
Арап шатор с краја разапео
Под шатором пије рујно вино,
Пред шатор је копље ударио,
А за копље свез'о бедевију;
|