„Ако пијеш у механи вино,
Вино ти се на ране пролило! „Ако лежиш у ложници с љубом, Удова ти љуба останула!
Зар не видиш, њима не виђео!
Бе ти Турци земљу преотеше?”
Ал' говори Боко Петровићу:
„Мучи, вило, муком се замукла!
- Док је мене на Тимоку Вељка,
И док ми је на Равњу Милоша,
И док ми је Лазара Мутапа „На тврдоме шанцу Делиграду, „Не бојим се цара ни везира." Таде њему вила говораше:
Бјежи, Боко, жалосна ти мајка! "Погибе ти на Тимоку Вељко, Разби ти се на Равњу Милошу, „Мутапа ти Турци затворише "У тврдоме шанцу Делиграду, И прођоше на воду Мораву, И на ушћу воду пријеђоше, И ето их у Годомин, Боко! Годомин су поље напунили: Коњ до коња, јунак до јунака, Барјаци су, кано и облаци,
А чадори, ка бијеле овце, „Бојна копља, кано гора чарна; Не уздај се ни у кога, Боко,
Нико тебе помоћи не може;
„Но товари мазге и сејсане,
А на мазге млого твоје благо,
На сејсане чоху нерезану,
, Бјежи, Боко, Сријем земљи равној. "
Кад то зачу Ђоко Петровићу,
Проли сузе низ бијело лице,
Удари се руком по кољену,
Нова чоха прште на кољепу
И од злата бурме на рукама:
, Авај мене, до Бога милога!
Ђе ме жива уватише Турци
Код толиких мојијех војвода!"
Па товари мазге и сејсане,
Оде Боко Сријем-земљи равној;
Кад је био воду прељегао,
На своју се земљу окреташе:
Остан с Богом, земљо Шумадијо!
, Ако Бог да и срећа јуначка,
„Проћи неће ни година дана,
"Опет ћу те, земљо, проодити."
Оде Боко Сријем-земљи равној.
Таде Турци земљу одузеше,
И по земљи зулум починише,
Поробише танке Шумадинке,
Исјекоше младе Шумадинце.
Да је коме стати, те гледати
И љута се јада наслушати,
Како вију по косама вуци,
А пјевају по селима Турци!
Тако стаде за годину дана,
И од друге половина прође.
Опет виче од Посавља вила,
Она зове Петровића Ђока:
„Ђе си, Боко? ниђе те не било!
Знаш, ђе си се зарекао лани,
„Да поодиш земљу Шумадију
„И бијеле у Тополи дворе.
„Да ти видиш, каки су ти двори!
„Похарани, огњем попаљени;
„Како ти је порушена црква,
Како су ти парлог виногради,
И друмови твоји засјечени,
Обаљене твоје задужбине."
Проговара Петровићу Ђоко:
„Богом сестро, од Посавља вило!
, Поздрави се мојој Шумадији,
„И мом куму обор-кнез-Милошу,
„Нек ћерају по селима Турке,
Ја ћу њему доста оправити,
, Оправити праха и олова,
„Из Силистре оштрога кремена;
„А ја одо цару Московскоме,
- Да га служим за годину дана,
- Не би ли ме тамо оправио,
- Да поодим земљу Шумадију
И бијеле у Тополи дворе.
Скоиљак војшши на Шумадију.
Књигу пише паша Скопљанине,
И посла је Колашину граду,
А на име бегу Мушовићу:
„Море чу ли, бего Мушовића!
Јесли чуо, је л' ти ко кажева':
Ка' је Турска земља пропанула
„Од силнога војводе Ђорђије,
„И кршнога Мутапа Лазара?
„Попрштише Турску сиротињу,
„Посјекоше тридест муселимах,
Прифатише тридест паланаках.
Ти се, бего, добри јунак кажеш,
„И још фалиш Колашинске Турке,
„А тако му Мухамеда свеца!
Да ти знадеш, бего Мушовића,
Какови су Власи Шумадијнски,
„А да дође Мутапе Лазаре,
„Да уљезе Колашину граду,
„Примио би Колашина твога,
„Изагна би Колашинске Турке.”
Таде рече бего Мушовићу:
А да би га не родила мајка,
„Но кобила, која коња мога!
„Хоћу моју силу окупити,
- Окупити Колашина града
„И подграђе око Колашина.
„Пријепоље и Бијело поље;
„И удрићу насред Шумадије,
Опалићу огњем свеколико,
И учињет', што је мене драго:
Уфатићу Петровића Ђока!
„И његову вјереницу љубу;
И уфатит Мутапа Лазара
И његову вјереницу љубу;
И Милоша и његову љубу;
Милоша ћу цару поклонити,
, Љубу ћу му мене оставити,
Шњом ћу женит' Бул-бега, мог сина; , Лазара ћу у пешкеш послати, „Послаћу га на Скадар везиру; , Лазареву љубу поклонити, "Поклонит је моме зету милу, По имену Шишу Омер-аги; "А послаћу Петровића Ђока, Шњим дароват Босанска везира, А његову љубу поклонити, „Поклонит је паши Скопљанину." Оно рече, а зета дозива:
„Ђе си зете, Шишов Омер-ага?
|