„Узјашиде врана големога,
„Поћерај га преко Колашина,
„Те свакога на војску позивај.
Скочи Туре, те га послушало,
Хабер чини Колашину граду;
Свак једанак на ноге скочио,
Кренуло се мало и велико,
Да се бије боја свеколико.
Силну војску бего окупио:
Три хиљаде пјешца и коњика,
Поведе их Шумадији равној.
А кад бего Шумадији дође,
Ту шаторе разапеше Турци.
Мало било, ништа не трајало,
Али иде паша Скопљанине,
И он води војске три хиљаде,
Табор стави један до другога.
Пође паша бегу под шатору,
Те се димно Турци упиташе,
За јунаштво Турци говораху,
А како те харат Шумадију.
У ријечи, у које бијаху,
Али трећа сила испанула,
Пред њоме је паша Џиналија,
Води војску од Урумелије;
Стадоше се три табора војске,
Па се димно војска разредила.
А одонду Власи Шумадијнски:
Мутап Лазар и Милош војвода,
С треће стране Петровић Ђорђија, 80
За њим има војске три стотине,
Све Шијака, крвава јунака.
Кренуо се паша Џиналија
На сокола, Милоша војводу,
А отиде паша Скопљанине
На силнога Бока Петровића,
А отиде бего Мушовићу
На силнога Мутапа Лазара.
Но се Власи добро наредише,
И велике шанце направише,
Да се из њих од Тураках бране.
А кад сјутра дан и зора дође,
Но удари бего Мушовићу
На силнога Мутапа Лазара,
На силни му шанац ударише,
Стаде цика танкијех пушаках,
А удари сваки на својега,
Заклаше се с три, четири стране.
Ту падају мртви без хесапа;
Но се Турска војска поломила,
Тадер вика бего Мушовића:
„Ђе си курво, Мутапе Лазаре?
„Ну изљези мене на мејдану."
Скочи Лазар на коња зекуна,
И изљезе бегу на мејдану.
Удрише се два кршни јунака;
Често маха Мутапе Лазаре,
Силну главу бегу уграбио;
Кад то виђе Бул-бег дите лудо,
На срце га бабо заболио,
Те из војске коња изгонио,
На Лазара уриш учинио:
"Стан' полако, Мутапе Лазаре!
- Ласно ти је старца изгубити,
- Но је мука момче дочекати.”
Бе се срели, ту се ударили,
Но му Лазар не чињаше реда,
Ману сабљом, посјече му главу.
Кад то виђе Щишов Омер-ага,
Њега добро забоље тазбина,
Па он вика из грла бијела:
Стан' Лазаре, од курве копиле!
„Обрни се, да се погледамо.
А Лазар се к њему загонио,
Но га Туре чекати не смије,
А пашче се бјеше научило,
Научило уз пушку гледати,
Од образа танку пушку пали,
И Лазара димно погодио
у руку на десну рамену;
Зато Лазо на хабера не ма,
Но га зајми ни коња зекуна,
Коња угна у Турску ордију,
Те он гони Шишов Омер-агу,
Турчина је брзо сустигнуо,
И њему је уграбио главу.
Па се врну проз Турску ордију,
Двадест и пет главах окинуо ;
Па потрча к Петровића-Боку,
Ал' је Боко пашу поломио,
И главама шанац окитио;
Та потрча к Милошу војводи,
И погледа Мутапе Лазаре,
Ал' Милоша Турци опколили,
Лазар виђе, ђога узмучио,
Па га угна у Турску ордију,
И од шанца одагони Турке,
И петнаест главах окинуо,
А Милоша љуто прекорио:
Ах Милошу, рђа те убила! Што чините, те се не бијете? - Навукосмо Турке на Влахиње, Остаћемо вазда пријекорни; Но удрите, ако Бога знате! „Та нијесам ни ја од камена, „Не жалите мријет за поштење. - А сад, браћо! а помози Боже!
крст часни и вјеру Христову.”
Сви једанак на ноге скочише,
А у Турке јуриш учинише,
Жестокога боја заметнуше,
С великијем трудом и умором
Удрише им су четири стране,
Са сваке им банде опколише,
Претекоше друме и путове;
Бјеже Турци пољем зеленијем,
Угнаше их у Ужице граду;
Ного куми паша Скопљанине:
Не, за Бога, Мутапе Лазаре!
„Пушти мене на аману Турке,
А дајем ви Божу вјеру тврду,
„Никад не ћу војштит" на Мораву. 22)"
То су Ласи на Бога гледали,
Турцима су аман допуштили,
Посла Лазар двије вјерне слуге,
Те стадоше на Ужичка врата,
Па метнуше сабље изнад врата,
Испод сабље излазаху Турци,
Три хиљаде изљезе Тураках;
Но се бјеше Туре нагонило
Од простране земље Скендерије,
Од Жабљака, града бијелога,
Па упали сјајна џефердара,
И погоди Лазареву слугу;
Кад то виђе Мутапе Лазаре,
Скочи Лазар с двије војеводе
И за њима сила сваколика,
Посјекоше три хиљаде војске,
Од Жабљака Туре уфатише,
На Ужичка врата објесише.
22) Јужни Срби иза нахије Ужичке и Пожешке све амо преко планина к сјеверу зову Морава, н. п. отишао у Мораву, дошао из Мораве.
|