Пои Драговић и Марко Таушан.
Пије вино Шундић калуђере На Јаворју на росној ливади, Щњиме пије тридест Морачана, Међу њима три господска сина: Једно бјеше Миња Радовићу, Друго бјеше попе Драговићу, А треће је Милетић-Мијате. Вино пију, разговарају се, А кад су се напојили вина, Те им винце уљезе у лице, Проговара Шундић калуђере: „Браћо моја и дружино драга! Од како смо царство изгубили
На Косову, пољу крвавоме,
Још не није сунце огријало, А данас је огријало сунце :
Заратио Петровићу Буро
„Од Србије, наше земље славне, „Роби буле а сијече Турке, А прифата цареве градове, А на Ђура Турци долазише
"Од све Босне и Херцеговине, "Арбаније и Урумелије, „Још од много турскијех градова ; „Који Турци Буру долазише, Ни пола се дома не враћаше, Све потрије у Србији Буро; Најпослије наши Колашинци „На Србију изгибоше Турци, И погибе господско кољено, „Браћо моја, силан Зејнал-ага , Са Бул-бегом, његовијем сином, „И погибе Омер-агин Шишо.
Вас Колашин обезглави листом, , Но залудо, моја браћо драга! , Кад је љута гуја останула, , Љута гуја Ђурђевић-Мурате, Те ти иде силан Ђурђевићу На Бојану Скадарском везиру, „Везир га је дивно дочекао, И баш-агом њега поставио. Купи Мурат војску по крајини,
, Хоће с војском на Србију славну,
Ми невјеру учинисмо Ђуру,
, Те с Муратом вјеру уфатисмо, „Продајемо коње седленике, „Опремамо на Србију Турке; Сјутра иде дан света неђеља, Хоће Мурат на Потрк планину, „Да купује коње седленике. - Да је мајка родила јунака,
, А мушкијем пасом опасала, „И данас га овђен намјерила, , Да отиде сјутра на планину, „Да убије Ђурђевић-Мурата, , Дао бих му мавену доламу
„И пол чохе од три стотинʼ пуља; ,Кунем му се и вјеру му давам, „Отићићу на Цетиње краљу, „Издворит му од злата колајну.” Сва дружина у траву гледају, Не гледају три главна јунака, Но гледају један на другога, Сва три муче, ништа не говоре, Доцкан Мијат ријеч проговара: - А чујеш ли, Радовић-војвода! „Што говори Шундић Калуђере? „Хајде, брате, сјутра на планину, • Удри пушком Ђурђевић-Мурата, „Ми ћемо ти оба у заплеће. Одговара Радовић војвода: , Браћо моја, луде ти ве нађох! „Да како ћу убити Мурата? „Кад се стану Турци и Брђани, А кад лане пушка у гомили, „Побиће се љути Колашинци, Изгинуће браћа Морачани. Таде попе ријеч проговара: „А војвода, луда ти те нађох! , Што ми браћу Морачане кажеш, Сваки има руке и оружје,
Па нека се бране од Турака. А тако ме не родила мајка, - Но кобила, која и дорина,
Хоћу сјутра на планину поћи, - И мојом ћу пушком наватрити На Турчина Ђурђевић-Мурата, - Да ћу своју главу изгубити,
И ако ћу главу изгубити,
, Хоћу сјутра, браћо, направити, - Да се мира нигда не учини, „Браћо моја, за овијех људи. То изрече, попи чашу вина, Па од земље на ноге скочио, Дружини се редом поклонио, A
Дората свога поклопио, Па окрену стану бијеломе, Калуђер му благослове дава, Код стана је поћцу преноћио, У неђељу рано подранио, Подранио, Богу се молио,
Дората свога опремио:
Оседла га, што се тврђе може, Па заузда ђемом од челика,
дорату вјеша кубурлије, А под колан сабљу привезује; Пак на себе одијело тура, Припасује свијетло оружје, У силава двије пушке мале, Међу њима свијетла ханџара, О рамену бистра џефердара,
Па посједе својега дорина, Па дозива свога побратима, Побратима Марка Таушана: Пабратиме Марко Таушане! „Ну устани на ноге лагане, Те припаши свијетло оружје, опреми твојега мркова,
„Да идемо на Потрке равне,
"Да ми наше коње продајемо,
, Побратиме, по што нама драго."
Кад то зачу Таушане Марко, Од земље је на ноге скочио, И мркова свога опремио. Па на себе одијело тура, Припасује свијетло оружје, У силаве двије пушке мале, Међу њима ножа јатагана,
рамену зелену латинку, На њој девет сребрнијех лама; Па посједе својега мркова. Окренуше оба побратима, И Јаворје пријеђоше равно; Кад су били грлу Семољеву, У Семољску гору угазише, И Семољску гору пријеђоше, Окренуше уз Баре зелене; А када су на Развршје били, Ту нађоше Пековића кнеза. Око њега ђеца Морачани, Онђе њима помоћ називаше,
« PreviousContinue » |