Пои Драговић и Марко Таушан.
Пије вино Шундић калуђере
На Јаворју на росној ливади,
Щњиме пије тридест Морачана,
Међу њима три господска сина:
Једно бјеше Миња Радовићу,
Друго бјеше попе Драговићу,
А треће је Милетић-Мијате.
Вино пију, разговарају се,
А кад су се напојили вина,
Те им винце уљезе у лице,
Проговара Шундић калуђере:
„Браћо моја и дружино драга!
Од како смо царство изгубили
На Косову, пољу крвавоме,
Још не није сунце огријало,
А данас је огријало сунце :
Заратио Петровићу Буро
„Од Србије, наше земље славне,
„Роби буле а сијече Турке,
А прифата цареве градове,
А на Ђура Турци долазише
"Од све Босне и Херцеговине,
"Арбаније и Урумелије,
„Још од много турскијех градова ;
„Који Турци Буру долазише,
Ни пола се дома не враћаше,
Све потрије у Србији Буро;
Најпослије наши Колашинци
„На Србију изгибоше Турци,
И погибе господско кољено,
„Браћо моја, силан Зејнал-ага
, Са Бул-бегом, његовијем сином,
„И погибе Омер-агин Шишо.
Вас Колашин обезглави листом, , Но залудо, моја браћо драга! , Кад је љута гуја останула, , Љута гуја Ђурђевић-Мурате, Те ти иде силан Ђурђевићу На Бојану Скадарском везиру, „Везир га је дивно дочекао, И баш-агом њега поставио. Купи Мурат војску по крајини,
, Хоће с војском на Србију славну,
Ми невјеру учинисмо Ђуру,
, Те с Муратом вјеру уфатисмо,
„Продајемо коње седленике,
„Опремамо на Србију Турке;
Сјутра иде дан света неђеља,
Хоће Мурат на Потрк планину,
„Да купује коње седленике.
- Да је мајка родила јунака,
, А мушкијем пасом опасала,
„И данас га овђен намјерила,
, Да отиде сјутра на планину,
„Да убије Ђурђевић-Мурата,
, Дао бих му мавену доламу
„И пол чохе од три стотинʼ пуља;
,Кунем му се и вјеру му давам,
„Отићићу на Цетиње краљу,
„Издворит му од злата колајну.”
Сва дружина у траву гледају,
Не гледају три главна јунака,
Но гледају један на другога,
Сва три муче, ништа не говоре,
Доцкан Мијат ријеч проговара:
- А чујеш ли, Радовић-војвода!
„Што говори Шундић Калуђере?
„Хајде, брате, сјутра на планину,
• Удри пушком Ђурђевић-Мурата,
„Ми ћемо ти оба у заплеће.
Одговара Радовић војвода:
, Браћо моја, луде ти ве нађох!
„Да како ћу убити Мурата?
„Кад се стану Турци и Брђани,
А кад лане пушка у гомили,
„Побиће се љути Колашинци,
Изгинуће браћа Морачани.
Таде попе ријеч проговара:
„А војвода, луда ти те нађох!
, Што ми браћу Морачане кажеш,
Сваки има руке и оружје,
Па нека се бране од Турака. А тако ме не родила мајка, - Но кобила, која и дорина,
Хоћу сјутра на планину поћи, - И мојом ћу пушком наватрити На Турчина Ђурђевић-Мурата, - Да ћу своју главу изгубити,
И ако ћу главу изгубити,
, Хоћу сјутра, браћо, направити,
- Да се мира нигда не учини,
„Браћо моја, за овијех људи.
То изрече, попи чашу вина,
Па
од земље на ноге скочио,
Дружини се редом поклонио,
A
Дората свога поклопио,
Па окрену стану бијеломе,
Калуђер му благослове дава,
Код стана је поћцу преноћио,
У неђељу рано подранио,
Подранио, Богу се молио,
Дората свога опремио:
Оседла га, што се тврђе може,
Па заузда ђемом од челика,
дорату вјеша кубурлије,
А под колан сабљу привезује;
Пак на себе одијело тура,
Припасује свијетло оружје,
У силава двије пушке мале,
Међу њима свијетла ханџара,
О рамену бистра џефердара,
Па посједе својега дорина,
Па дозива свога побратима,
Побратима Марка Таушана:
Пабратиме Марко Таушане!
„Ну устани на ноге лагане,
Те припаши свијетло оружје,
опреми твојега мркова,
„Да идемо на Потрке равне,
"Да ми наше коње продајемо,
, Побратиме, по што нама драго."
Кад то зачу Таушане Марко,
Од земље је на ноге скочио,
И мркова свога опремио.
Па на себе одијело тура,
Припасује свијетло оружје,
У силаве двије пушке мале,
Међу њима ножа јатагана,
рамену зелену латинку,
На њој девет сребрнијех лама;
Па посједе својега мркова.
Окренуше оба побратима,
И Јаворје пријеђоше равно;
Кад су били грлу Семољеву,
У Семољску гору угазише,
И Семољску гору пријеђоше,
Окренуше уз Баре зелене;
А када су на Развршје били,
Ту нађоше Пековића кнеза.
Око њега ђеца Морачани,
Онђе њима помоћ називаше,
|