И однесе он Гојкову главу, , Однесе је бијелу Зворнику, "Онђе добре даре задобио, „Задобио себи агалуке;
Ал' се јесте тешко замислио, На дивану Турцим' говорио: Јадни ће ми бити агалуци! Залуду сам Гојка погубио, ,,Кад је змија друга останула, , А Станојло Станић харамбаша, Он ће брата Гојка покајати; Ал' што Бог да и срећа јуначка, ,,Оћу њега јунак потражити."” , Пак је Омер с четам отишао; , Веће брате Станићу Станојло! , Оди мудро, не погини лудо, „Учувај се Омер Белегије.” Кад то чуо Станићу Станојло, Проли сузе низ бијело лице, Па Станојло ’вако говорио: „Брате Гојко! зелена јабуко! „Ал' ти нејак ти погибе, брате!
Већ те, Гојко, нигда виђет' не ћу;
, Јали ћу те брзо покајати,
, Јал' ћу своју изгубити главу."
Па Станојло на ноге скочио,
Седефлију пушку загрлио,
А дружини својој говорио:
А на ноге, седам брата мојих!
, Седам брата, горскијех хајдука!
"Да идемо потражит' Турака,
Не би л' брата покајао Гојка:
Ако ли га брзо не покајем,
„Оһʼ у мени живом срце пући."
За њим пође до седам хајдука,
А до њега Банцетићу Раде,
Младо дјете, ал' је змајевито.
А Станојло оде Бијељини,
И оптражи Турске кованлуке,
Не би ли ђе десио Турака,
Ал' јих нигђе десити не може,
Чувају се Турци од хајдука.
Станојло се ману до Обарске,
А кад био на воду Дашницу,
Онђе Стако деси два Турчина,
Бијељинца Омера Исмића
И Османа млада Амиџића;
Кад Станојло опазио Турке,
Онда рече Банцетићу Раду:
„Гледај, Раде, Амиџић Османа,
„Ја ћу гледат Исмића Омера,
И ти, Раде, ев' не мећи пушке,
- Док најприје моја пушка пукне;
Ти ћеш, Раде, намирит' Османа,
Ако л' мени Омер и утече,
"Ја ћ' Омера ћерат' Бијељини,
„А ви, браћо остала дружино,
Ви ни један за мном не трчите.
То изрече Станићу Станојло,
То изрече, црној земљи клече,
Својој јунак шарци ватру даде,
Пуче пушка, к'о гром од небеса,
Сви се пусти лузи проломише.
Бе Станојло глед’о, ударио,
Баш Омера погоди у прси
Међу пуца, ђе му срце куца,
Синцирли га зрна ударише,
Разбише му срце на седмеро,
Мртав Омер паде у травицу.
Онда Раде пушци ватру даде,
И погоди Амиџић Османа
Баш у чело међу обје очи,
Бе Осману мелем требат' не ће,
Наби обје на глогово коље.
Па Станојло пође пред дружином,
Отлен пође, па пјесму запјева,
А чудну је пјесму запјевао:
-Ао Стано, Станојлова мајко!
„Гојка ти је Стако покајао,
„За Гојка сам двојицу убио,
Ев' Османа и Исмић' Омера;
, Веће, Стано, иди Бијељини,
Те с састани с Омеровом мајком,
, Једна другој јаде изјадите,
„Како којој јесте без срдашца.
Пак Станојло оде у Гојсевац,
У Гојсевцу паде на даниште,
Леже с друштвом санак боравити,
Чува Раде страже од Турака.
Затим мало постајало врјеме,
Ал' ето ти три Турчина млада,
Кад их виђе Банцетићу Раде,
Он допаде, пробуди Станојла:
„Устан' горе, драги харамбаша!
„Ти си рек’о, да сʼ Гојка покај’о,
, Ал' га јоште покајао ни си,
„Ев' нам Турци и на ноге иду,
„Већ устани, да их поватамо.”
Кад Станојло иза сна скочио,
Те он јунак опазио Турке,
Он је своме друштву говорио:
„Потеците са четири стране,
„Те ви Турке живе поватајте;
„Ако Бог да, те их поватате,
- Сав ћу вама шићар поклонити,
Ваме шићар, мени Турско здравље."
Кад то чуло до седам хајдука,
Потекоше, Турке оптекоше,
Оптекоше, па их поваташе,
Од њи свјетло отеше оружје,
Бијеле им повезаше руке,
Пред Станојла на данак их воде.
Харамбашу кад виђеше Турци,
Сузе роне, Станојлу се моле:
Харамбаша, поклони нам здравље!
- Узми благо, колико ти драго." Ал' Станојло њима говорио:
Та што ће ми ваше пусто благо, , Када нема мога брата Гојка!" Онда рече Банцетићу Раде:
0 Станојло, Српска харамбашо! , Кад смо Турке живе поватали, Да их Шапцу граду одведемо, „Комендату Луки поклонимо, , Луко ће нам за добро примити." Ал' бесједи харамбаша Стако: Од Луке се пустит' могу Турци, У Турака доста пуста блага, -Па нам опет могу додијати;
„Ја их не ћу водит Шапцу граду,
„Веће ћу их овђе оставити.
Па Станојло мача повадио,
Све тројици главе осијече,
Па на Турске коње усједоше,
Отидоше шеру Парашници.
Кад дођоше шеру Парашници,
Те је Зеко видио Станојла,
У б'јело га лице пољубио,
И овако њему говорио:
,0 Станојло, моја десна руко!
„Кад си тако брата покајао,
"Нико тебе омразит' не може,
Омразити Богу и народу.
И Станојло своје друштво врже
У механе, стаде дават вино,
|